Treniranje strogoće u japanskim školama

Po društvenim mrežama poslednjih godina, praćeni hvalom, kruže snimci japanskih đaka koji vredno i uredno čiste svoje učionice, ne prepuštajući taj posao tetkicama.

I uopšte, Japanci su poznati po pedantnom održavanju čistoće i izuzetnoj disciplini.

Čuveni su, recimo, snimci sa Svetskog prvenstva u fudbalu u Rusiji 2018, gde su i ekonomi i navijači japanske reprezentacije po završetku mečeva temeljno pospremali svlačionice, odnosno tribine, čineći da one izgledaju kao da su bile potpuno netaknute.

Hit su i video-klipovi u kojima stotine japanskih đaka u savršenoj harmoniji, pod konac izvode figure nalik onima na sletovima omladine ili ceremonijama otvaranja Olimpijskih igara.

Međutim, ta sjajna disciplina i samokontrola, odnosno, vaspitanje kojim se oni postižu, imaju svoju drugu, mračnu stranu o kojoj se malo zna van Japana. Ona se ogleda u maltretiranju dece i gušenju njihove ličnosti gustom mrežom krutih školskih pravila, kao i u velikom društvenom konformizmu, odnosno, odsustvu kritičkog mišljenja i inicijative u delovanju kod jedinki koje su odgajane u takvom, rigidnom obrazovnom sistemu.

Prestroga pravila

U proteklih nekoliko godina u samom Japanu, kao o gorućem društvenom problemu, raspravlja se o pitanju prestrogih i neretko bizarnih školskih pravila, koja asociraju na militarizam, pa čak i na sadističko iživljavanje.

Recimo, nemali broj osnovnih, nižih i viših srednjih škola u Japanu reguliše dužinu, oblik i boju kose svojih đaka i iste tera da školske uniforme nose i vikendom u privatnom životu, ako se udalje od kuće ili se zajedno druže. Škole koja insistiraju na tome da se deca ne smeju farbati čak traže da đaci čija boja kose odstupa od u Japanu najčešće, tamno crne, podnesu potvrdu izdatu od strane frizera da su im vlasi prirodno svetlije.

Kuriozitet je da jedna privatna škola u prefekturi Ćiba, nedaleko od prestonice Tokija, zabranjuje svojim đacima upotrebu fena posle sportskih aktivnosti, jer on može učiniti da kosa posvetli.

Štaviše, pojedine obrazovne ustanove određuju i boju veša koju đaci mogu da nose prilikom časova fizičkog vaspitanja ili na rekreativnoj nastavi.

Poznati su i primeri gde su škole čak zabranjivale razgovor među đacima tokom odmora, određivale broj minuta koji sme da se provede u toaletu tokom trajanja časa, pa čak i količinu papira koja sme da se upotrebi tokom nužde.

Dalje, puno japanskih škola od dece traže da nose suknje i kratke pantalone zimi, i pri tom im zabranjuju duge, tople čarape, odnosno helanke i hulahopke - sve zarad čeličenja, bez obzira na to što deca oboljevaju od prehlada i hroničnih upala bešike.

Jedna javna škola u gradu Fukuoka čak zabranjuje nošenje cipela i čarapa u zgradi, što se odnosi i na zimu. S druge strane, pojedine škole leti brane nanošenje kreme za sunčanje i nalažu nošenje bluza sa dugim rukavima i po najvećoj vrućini.

Diskriminacija na osnovu fizičkih karakteristika

I dok pravila o tome da deca ne smeju da nose šminku ili farbaju kosu možda imaju neku logiku, u smislu, da se, pored insistiranja na uniformnosti, time od đaka zahteva da se posvete učenju a ne razmišljanju o svom izgledu, odredbe koje postoje u pojedinim školama da boja kose mora biti tamno crna (kako je to prirodno slučaj kod ogromne većine Japanaca) u praksi može da znači diskriminaciju dece stranaca i dece iz mešovitih brakova.

Poklič protesta protiv iracionalnih školskih pravila u japanskim medijima zapravo je izazvala tužba za pretrpljenu duševnu bol osamnaestogodišnje devojčice iz mesta Habikino u prefekturi Osaka čija su oba roditelja Japanci ali prirodno ima smeđu kosu, i koju je škola, osnovana od strane lokalne uprave, pod pretnjom izbacivanja, naterala da se ofarba u crno, kako se ne bi razlikovala od drugih.

Taj proces protiv lokalnih vlasti prefekture Osaka, u kojem je od njih tražena odšteta od 20.000 dolara, pokrenuo je lavinu sličnih svedočenja u medijima u kojima su se smeđokosi đaci žalili da su ih škole prinudile da se ofarbaju u crno uprkos tome što imaju politiku da ne dozvoljavaju takav zahvat nad kosom, pod izgovorom da svojom bojom kose kvare javni moral i izazivaju pometnju u zajednici.

Činjenica da zbog zabrane farbanja deo japanskih škola nakon upisa pregleda kosu svojih đaka koristeći odgovarajuću skalu boja i pritom zapisuje izmerene vrednosti kako bi kasnije na objektivan način mogle da utvrde da li su ta deca prekršila pomenutu zabranu sama po sebi je fascinantna.

Isto važi i za običaj u kojem neke obrazovne ustanove drže registar s imenima dece koja imaju prirodno smeđu kosu kako ona ne bi pala pod sumnju da se farbaju. Osim u otvorenim pretnjama isključenjem iz škole, element prisile vidan je i u praksi kada nastavnici, na primer, traže od đaka koji polaze na ekskurziju da otvore prtljag kako bi se uverili da je veš koji nose na put isključivo beo, u skladu sa školskim pravilima.

Takva praksa, osim što predstavlja zadiranje u privatnost koja je u većini zemalja sveta, naročito onim koje se smatraju demokratskim, jednostavno nezamisliva u 21. veku, daje i prostor za razne vrste manipulacija, pa i seksualno maltretiranje.

Neke škole, recimo, imaju pravilo da deca moraju da nose kožnu obuću ili torbe određene boje i oblika, uniformu određenog proizvođača, što sve omogućava usmeravanje novca roditelja na račun firmi koje su bliske sa rukovodstvom škole.

Roditelji se žale i na neprijatne situacije u kojima su njihove ćerke morale da pokažu grudnjak ili zadignu suknju na traženje muškog nastavnika da bi on proverio boju njihovog veša.

Motivacija iza gvozdenih pravila

Japan je društvo u kojem stare konfučijanske vrednosti društvene harmonije i kolektivizma, odnosno, na nivou jedinke - skromnosti, neisticanja i prilagođavanja okruženju, uprkos sada već dugotrajnoj vesternizaciji koja diktira veći individualizam i šire lične slobode, i dalje imaju težinu, pa se od dece traži da što je moguće više zatome poriv da se razlikuju od drugih, utope u sredinu i povinuju diktatima društvenih autoriteta (u ovom slučaju - nastavnika).

Time se kod dece želi stvoriti duh zajedništva i jedinstva, kao i poslušnost i disciplina, koji će se kasnije preneti na preduzeća, javne i državne institucije, te doprineti boljem redu i miru u državi.

Uravnilovka u školama, koja se ostvaruje kroz nošenje uniformi i pravila u vezi ličnog izgleda, naravno, ima i funkciju ublažavanja zavisti koju može da izazove ekonomski disparitet između porodica, koji često ume da se pretoči u garderobu đaka. Kod jednog broja škola, naročito onih privatnih, prisutan je još jedan motiv - one insistiranjem na očuvanju starih, strogih pravila žele da ostvare utisak da imaju dugu tradiciju, te izgrade ili održe ugled moralne, elitne institucije i tako privuku imućniju i društveno bolje prilagođenu klijentelu.

Tradiconalni samurajsko-konfučijanski odgoj i ostaci militarističke indoktrinacije

Problem je, međutim, što iza te tradicije koja snažno naglašava disciplinu, uniformnost i identičnost, zapravo, stoji japanski militarizam i imperijalizam s kraja 19. i početka 20. veka, kada je utemeljen moderni, centralizovani školski sistem u Japanu.

Mada je on organizaciono pratio zapadne uzore, deca su učena konfučijanskim i samurajskim vrednostima lojalnosti i samožrtvovanja caru i državi i indoktrinirana dogmom da je njihov narod božanskog porekla - škole su bile svesno korišćene za podizanje državi poslušnih građana i budućih vojnika koji će sebe žrtvovati na oltaru otadžbine, čija je sudbina bila, verovalo se, da zagospodari Azijom.

Naročito u vreme Drugog svetskog rata deca su, na primer, ponegde prisiljavana zimi da dolaze u školu bosa ili da u učionici sede polugola, kako bi se čeličila i učila trpljenju fizičkih i psihičkih neprijatnosti, odnosno, pripremila za odricanja koja tek predstoje.

I u porodičnom vaspitanju dece sve do početka ovog veka održao se tradicionalni konfučijansko-samurajski model stoičkog odgoja u kojem se njima zabranjuje da se žale i plaču, iskazuju i najmanju sebičnost, te traži da bespogovorno slede roditelje i druge autoritete, vredno i poslušno uče i rade.

Može se reći da takav zahtevan i, neretko, hladan odgoj, uz strogi školski sistem koji je prožet stalnim moraliziranjem i opominjanjem na pravila i samokontrolu, s jedne strane podiže dobro vaspitane i vredne jedinke, ali s druge strane produkuje i puno inhibirane, nesigurne dece, koja su povučena i pasivna, te imaju ozbiljnih problema u komunikaciji sa ljudima i samostalnom obavljanju radnih zadataka.

On naročito mentalno slama decu koja ne mogu da se prilagode konstantnom užlebljivanju i sputavanju i odgovore velikim očekivanja u vezi uspeha u školi, ali i generiše istraumirane jedinke koje (pogrešno) veruju da, kao što su one doživele grub i strog odgoj u ranoj mladosti, tako i one treba da tvrdo postupaju sa svojom decom i đacima.

Pošto je Japan poslednjih godina zahvatio talas liberalizacije u kojem se menjaju tradicionalne forme života i rada i nastoji stvoriti društvo koje se humanije odnosi prema pojedincu a problem nehumanih školskih pravila je u žiži interesovanja medija i nevladinih organizacija, za očekivati je i da će stroge odredbe japanskih obrazovnih ustanova, koje podsećaju na režim u vojsci ili zapovesti puritanskih religioznih grupa, u dogledno vreme postati epizoda iz prošlosti.