Masovna samoizolacija mladih u Japanu

Krhka sredovečna žena u tišini spušta poslužavnik na pod ispred zatvorenih vrata, na mesto gde se svetlo iz unutrašnjosti prostorije potkrada i slabo obasjava parket.

Duboko uzdahnuvši kao da prikuplja snagu za neki težak zadatak, ona lako pokuca na vrata i pravo u njihov smeđi okvir glasno izgovori "ručak", uopšte ne pokušavši da dohvati kvaku. Nakon nekoliko dugih sekundi nervoznog, uzaludnog iščekivanja u tišini, ona posramljena nestaje u tami hodnika.

To je realnost koju su zabeležile kamere japanske televizije NHK a sa kojom se suočavaju roditelji nekoliko stotina hiljada mladih u Japanu koji odbijaju da se sretnu ne samo sa nepoznatima ili sa ljudima sa kojima su u prošlosti doživeli neko neprijatno iskustvo – već sa bilo kojim pripadnikom ljudske vrste, uključujuću tu i prijatelje i najbliže članove porodice.

Po konzervativnijim procenama, između 100.000 i 300.000 tinejdžera i mladih ljudi u dvadesetim godinama u Japanu živi zabarikadirano u četiri zida svoje sobe u strahu od živog kontakta sa ljudima i izazova koji nose različite društvene obaveze.

Slobodnije procene koje uzimaju u obzir i one koje komuniciraju sa najbližima, ali odbijaju da se okušaju u školi ili na poslu, te u suštini nastoje da izbegnu izlazak van kuće koliko god je to moguće, govore o čak milion ljudi koji žive u samovoljnoj izolaciji.

Ti, uglavnom mladi ljudi, provode godine u zatvorenom gledajući televiziju, surfujući internetom i igrajući video-igrice. Njihova komunikacija sa ostatkom čovečanstva, ako uopšte postoji, uglavnom se svodi na elektronsku poštu, društvene medije i nešto malo reči izgovorenih kroz zatvorena vrata.

Neki od njih izlaze kasno uveče i noću kada napolju nema ljudi da bi u samoposlugama koje rade 24 časa kupili piće i gotove lanč pakete i tako izbegli i minimalnu komunikaciju sa sopstvenom majkom u vezi sa pripremom i primopredajom hrane. Neki se povremeno odvaže i da odu u kupovinu veće količine filmova, muzike i video-igrica koja će im omogućiti da ispune nekoliko nedelja ili meseci bez susreta sa ljudima.

Traganje za uzrocima

Krajem osamdesetih u ordinacijama psihijatara u Japanu počeli su u većem broju da se pojavljuju letargični mladići, psihički povučeni u sebe i nespremni da se fizički udalje od sigurnosti roditeljskog doma i samostalno otisnu u život.

Oni su tada dobijali dijagnoze koje su varirale od hronične depresije, preko poremećaja ličnosti do šizofrenije. Vremenom je, međutim, postalo jasno da mnogo njih ispoljava istu sklonost ka fizičkoj samoizolaciji, odnosno potpunom povlačenju iz društva i životu u zatvorenom. Tim pacijentima potom je u stručnoj literaturi na japanskom dato zajedničko ime "hikikomori" ("zatvoreni").

U poslednjih deset godina stručne žurnale i medije u Japanu je zapljusnula serija rasprava o uzrocima te masovne samoizolacije u japanskom društvu. Krivica je tražena u odgoju u porodici, u ambicioznim majkama koje po staroj tradiciji napuštaju posao i postaju domaćice da bi podizale decu, ali sada po pravilu imaju samo jedno čeljade na koje se fiksiraju i čiji razvoj, ponašanje i akademski uspeh nastoje da usmere i kontrolišu do najmanjeg detalja.

Prozivani su i odsutni očevi ne znaju ni najelementarnije činjenice o životu svoje dece, jer rade i po više od 60 sati nedeljno i kasno uveče po direktivi šefova piju sa kolegama, te potomstvo viđaju samo nedeljom, kada, međutim, najveći deo dana provedu spavajući.

Paljba je osuta i po firmama koje očevima nameću takav život, i po karakteru savremenog društva u celini jer su u njemu velika urbanizacija, industrijalizacija i brz tehnološki razvoj usitnili porodicu i stvorili uslove u kojima svako dete mora obavezno da završi neki od onih najboljih fakulteta da bi moglo da se nada sigurnom poslu. To je stvorilo nesnosnu situaciju u kojoj su deca prisiljena da svakodnevno, nakon nastave u školi i vikendom, "bubaju" u privatnim dopunskim školama pripremajući se za prijemne ispite za upis u ugledne niže i više srednje škole i univerzitete gde je konkurencija nesnosna.

Stepen koji je kompeticija među decom u Japanu dostigla devedesetih ilustruje činjenica da su roditelji počeli ozbiljno da pripremaju decu za prijemne ispite za prestižne osnovne škole, pa čak i obdaništa, kroz zajedničke vežbe i privatne časove, kako bi ih postavili na siguran put za neki od čuvenih univerziteta.

Naime, u Japanu se vodi detaljna statistika o uspešnosti đaka svih osnovnih i srednjih škola na prijemnim ispitima, što roditeljima daje na uvid u koju školu treba dati dete da bi mu se obezbedio odlazak na vrhunski univerzitet.

Najbolje javne osnovne škole garantuju upis u najbolje srednje škole istog tipa, a ove prolaz na najbolje državne univerzitete, koji dalje pružaju najveću verovatnoću za zapošljavanje u najpoželjnijim firmama i organima vlade.

Kada je privatni sektor u pitanju, u Japanu poslovne grupe koje poseduju najuglednije privatne univerzitete, koji takođe omogućavaju zaposlenje u prestižnijim kompanijama i državnim institucijama, u svom sastavu imaju i srednje i osnovne škole, pa i obdaništa koja omogućavaju posebnu pripremu od malih nogu za te univerzitete.

Taj tempo učenja i pritisak za uspeh, smatraju psiholozi, slama i praktično paralizuje decu koja ne mogu da ga prate, usled čega ona odustaju od školovanja i, osećajući se nesposobno i bezvredno, zatvaraju u sigurnost svog doma.

Među onima koji žive u samoizolaciji ima i mnogo onih koji su se zatvorili nakon što su doživeli maltretiranje u školi ili neki konkretan neuspeh – na sportskom turniru, priredbi ili na fakultetu.

Društveni problem par ekselans

Fenomen samoizolacije poslednjih godina dostigao je tolike razmere da je izašao iz okvira naučnih radova, iz društvene i kliničke psihologije i iz domena izveštačenih ali relativno korisnih televizijskih debata u kojima se stručnjaci smrknutih lica i novinari u glumljenom stanju šoka zajednički zgražavaju nad time kuda ide Japan, dok između dva bloka pitanja i odgovora teče potresni snimak nekog jadnika ili društvenog otpadnika.

Naime, problem svojevoljne izolacije već je doveo do formiranja raznih odbora i komiteta, što parlamenta a što vlade, koji nastoje da utvrde činjenično stanje i formulišu protivmere. On je čak prouzrokovao pojavu čitave nove industrije koja nudi da za pristojnu nadoknadu ispravi krivine u porodičnom odgoju povučenih maloletnika i zaceli njihove rane od maltretiranja.

Tako, na primer, za velikih ali relativno prihvatljivih 8.000 dolara godišnje, očajni roditelji mogu da svoje dete, ako im ono to dozvoli, daju u dom pod simboličnim imenom "Novi početak", gde pod budnim okom psihologa zajedno žive hikikomori koji, uz podršku male čete honoraraca, učestvuju u kolektivnoj terapiji koja za cilj ima da ih približi drugim ljudima i u njima ojača osećaj autonomnosti i sposobnosti u radu i druženju.

Za one koji nisu u stanju da naprave taj psihološki veliki koraki i ostave za sobom sigurnost svoje sobe da bi se preselili u terapeutski dom, postoji donekle etički upitna ali, čini se, efikasna usluga iznajmljivanja mlade osobe čiji je plemeniti zadatak da odmeni virtuelne prijatelje iz video-igrica i odigra ulogu žive srodne duše koja će osobu klonulog duha koja vene u štetnoj samoizolaciji izvesti na put slobodnijeg i produktivnijeg života.

"Sestre na najam"

Mada u Japanu sada već postoji i mnoštvo volonterskih grupa u kojima mladi pokušavaju da pomognu svojim inhibiranim vršnjacima da se oslobode samonametnutih stega, sveprisutnost problema samoizolacije i činjenica da je potreban višemesečni, a u nekim slučajevima i višegodišnji napor da se hikikomori ubede na izlazak iz kaveza samoće, generišu potrebu da se oni koji nastoje da im pomognu bar donekle novčano nagrade za uloženo vreme i trud.

Ulogu spasitelja volontera uglavnom na sebe dobrovoljno uzimaju devojke, a i agencije specijalizovane za pružanje pomoći izolovanoj mladeži preferiraju da zaposle žene jer su one uglavnom strpljivije i osetljivije od muškaraca. Te devojke, angažovane da pomognu izolovanima tako što će steći njihovo poverenje i uliti im samopouzdanje, poznate su kao "sestre na najam", jer igraju ulogu brižnog, intimnog sagovornika nalik članu porodice.

One svoju spasilačku misiju počinju tako što pošalju pismo osobi u samoizolaciji kojoj su dodeljene. Potom posete kuću te osobe, gde najpre pokušaju da povedu razgovor kroz zatvorena vrata. Ako uspeju da svog klijenta zainteresuju i navedu da otvori vrata, one započinju druženje kroz razgovor, zajedničko surfovanje na interenetu i igranje video-igrica, sa konačnim ciljem da ga ubede da okonča samoizolaciju i reintegriše se u društvo tako što će ponovo poći u školu ili naći neki posao.

Fizička samoizolacija čisto japanski problem?

U stručnoj javnosti postoje velike varijacija u mišljenju – ne samo kada je u pitanju uzrok tog fenomena već i u vezi s tim kako ga definisati i oceniti.

Dok neki komentatori smatraju da je psihološki fenomen samoizolacije univerzalan i da se u sličnom ili istom obliku ispoljava i u drugim kulturama, drugi tvrde da je on specifičan za savremeni Japan.

Pojedini psiholozi smatraju da su hikikomori, zapravo, ljudi koji pate od onog što se u medicini naziva "agarofobija", odnosno strah od nastupa u javnosti, kao što su govor, prezentacija ili ispit pred većim brojem, uglavnom, nepoznatih ljudi.

Neki od njih veruju da je u osnovi želje za samoizolacijom patološki nedostatak samopouzdanja i samopoštovanja, te da se taj univerzalni psihološki problem nemanja vere u sopstvenu vrednost u drugim kulturama manifestuje u alkoholizmu i zavisnosti od droga. U Japanu, gde se strože sprovodi kontrola prodaje alkohola maloletnicima i vrši temeljno suzbijanje narkotika, ti oblici bekstva od realnosti su teže pristupačni, usled čega se japanska mladež prosto zatvara u sebe i svoje sobe.

Zagovornici teze o kulturološkoj specifičnosti smatraju da su osobe koje se plaše kontakta sa ljudima i ustručavaju da napuste prostor u kojem se osećaju zaštićeno verovatno oduvek postojale, te postoje i danas u drugim zemljama, ali tvrde da je broj osoba koje u Japanu žive u samoizolaciji posebno visok i da je činjenica da je izuzetno veliki procenat njih mlad i muškog pola specifičan za tu zemlju.

Prema njihovom mišljenju, velika očekivanja u vezi s uspehom u obrazovanju i karijeri koja se u japanskoj kulturi u skladu sa starim konfučijanskim idealima, tradicionalno stavljaju na pleća sinova, pogotovo onih prvorođenih, i velika konkurencija za upis u najbolje škole i univerzitete koja je karakteristična za visokoindustrijalizovano i visokoobrazovano društvo kakvo je Japan u poslednje tri decenije, stvaraju specifičan sociološki milje koji mlade muškarce navodi na samoizolaciju.

Stručnjaci koji naglašavaju kulturološke faktore ukazuju da se upravo od početka devedesetih, paralelno sa jačanjem bitke za ulazak u elitne škole, u Japanu udvostručio procenat dece koja su napustila školu, dok se otprilike u isto vreme na Zapadu pojavio problem anoreksije, koja je takođe izraz psihičke nesigurnosti kod mladih, ali uglavnom zahvata devojke i nije toliko raširena u Japanu.

Neki od stručnjaka koji zastupaju to mišljenje zato tvrde da fenomen samoizolacije koji se može videti u Japanu treba smatrati posebnim psihološkim poremećajem i zvati ga njegovim japanskim imenom "hikikomori", a ne tretirati ga kao jedan oblik agorofobije.

No, bez obzira na to koji se pristup uzme prema akademskim problemima definicije i toga da li je (masovna) samoizolacija mladih univerzalna pojava ili ne, ostaje činjenica da je oslobađanje od teških psiholoških stega koje rezultiraju fizičkim povlačenjem unutar četiri zida bolan i dugotrajan proces. U Japanu su, naime, dokumentovani slučajevi gde je za nadvladavanje tog stanja trebalo i po deset godina i više stotina psihijatrijskih sesija.