Berlin i Beč: Bele lađe na crnoj vodi

Takozvani "Ibica video", snimak koji je u maju prošle godine srušio austrijsku vladu i označio početak autodemontaže austrijske Slobodarske partije, postao je umetničko jezgro jednoznačnog teksta "Crna voda".

Nazvati dramske tekstove Jelinekove "jednoznačnim" je umetničko svetogrđe, kad se zna da književna kritika upravo hvali nijanse u njenom opusu.

Ali tamo gde je Jelinekova politička, ona je bez nijansi, pa je tako reditelji i interpretiraju na pozorišnim daskama. Domovina Jelinekove, a to je kulturni krug nemačkog jezika i grčke antičke drame je, po njenom tumačenju, fašistička. Takva bila, takva i ostala –to je politička klica oko koje Jelinekova kreativno podiže svaki dramski tekst.

U jeziku antička, u poruci politička, to bi bio najkraći opis Elflride Jelinek kao dramskog autora.

Shodno tome je teško opisati radnju njenih drama, zato što one pre svega moralno bičuju društvo, posramljuju ga, ponižavaju, provlače kroz blato, kroz, upravo kako naslov poslednjeg dela kaže "crnu vodu", onu zagađenu fekalijama, zaraženu vodu.

"Crna voda" kao "crna smrt"; "crna smrt" kao politička kuga; politička kuga kao fašizam sada i ovde.

Ne samo to, često je nemoguće, bez uvida u tekst, videti šta je na sceni uopšte od Jelinekove, a šta su tekstu dodali ili oduzeli reditelji, dramaturzi i ansambli. Likovi takođe bivaju proizvedeni ad hok, od delova grafički neprekinutog poetskog lanca, kog reditelji "isporcijaše" flomasterom, iseku kao metarsku robu i podele glumcima.

Upravo tako nemački reditelj Robert Borgman (r. 1980, Erfurt) opisuje rad na "Crnoj vodi": Glumci su dobili "porcije" teksta, a ko sa svojom porcijom "nije znao šta da započne", taj je mogao da se menja, da drugome da svoje, da se trampi za nešto što je s njegove/njene strane davalo više smisla (iz intervjua Borgmana za Die Presse, 5.2.).

Elfride Jelinek piše umetnički i jezički "otvorene" tekstove koji se dovršavaju u kreativnom činu tek na sceni kao kolektivna dela čitavog ansambla. S obzirom na nivo kolektivnog inputa, scenski rezultati su obično vrhunski, kao i sada sa "Crnom vodom".

Ali onda na snažnu vizuelnost dođe direktni zaključak da su danas svi fašisti, ili ako nisu da pomažu fašiste, ili da nesvesno rade ka fašizaciji Austrije, Nemačke, u daljem koraku Evrope, u daljem postupku sveta.

Može li se uopšte sve što je danas loše u evropskoj politici redukovati na obnovljeni fašizam? Ima li danas u Evropi upšte drugih loših osim fašista?

Infekcije, bacili, bakterije, biološke metafore

Radnja "Crne vode": Klica fašizma se probija kroz istoriju, dok u pozadini teče video snimak s Ibice u sfumato-kvalitetu. Prepoznaju se obrisi Štrahea i Gudenusa dok u razgovoru sa "bogatom Ruskinjom" ispod stola prodaju austrijske medije, nacionalne izvore čiste vode i poslednje ostatke političkog ćudoređa.

Između tih činova aktuelne nacionalne izdaje, potpomognute dvostrukim "Sebastijanom Kurcom" – igraju ga istovremeno dva glumca – Feliks Kamerer i Kristof Luzer u uskim Kurc-odelima i sa Kurc-frizurama – valja se istorija.

Zašto dva Kurca? Pa dva puta je pobedio na izborima!

Istorija na bini je nekad rušilački aktivna, nekad pasivno-agresivna u vidu upečatljivih tablo-scena:

- Policija mlati, ali mlate i demonstranti.

- Velaskez (sredina 17tog veka) slika "Male dvorske dame"/Las meninas u Madridu.

- Citira se muzejska scena iz Hičkokove "Vrtoglavice". Glumica Karolina Peters, kostimirana kao Kim Novak u tom filmu, sedi ispred slike koja umesto njene prve inkarnacije "Karlote" pokazuje lice osuđene nemačke desničarke Beate Čepe, sve s pištoljem u krilu.

- "Gospođa Štrahe" (prava Filipa Štrahe je bivša poverenica Slobodarske partije za zaštitu životinja) vodi svog muža kao istreniranog majmuna da publici objašnjava kako je došlo do susreta na Ibici.

- Pink gorila randalira na sceni.

- Bidermajer par posmatra događaje.

- "Angela Merkel"/Martin Vutke stoji sa rukama složenim u njen idiosinkretski znak romba.

- "Eintritt macht frei" ("ulazak oslobađa", igra reči na "rad oslobađa" iz Aušvica) stoji na videu koji pokazuje svečane stepenice Burg-teatra, bočni ulaz s juga, nekad posebni ulaz za cara i dvorsku svitu.

Radnja izgleda haotično kad se prepričava, a nije. Sve drži na okupu čvrsta idejna struktura, da naime fašizam kao ideja i sistem postoji barem od Srednjeg veka.

Burg-teatar kao Aušvic? Naravno, u Burgu, se igralo i kad su nacisti vladali Bečom. Posle Holokausta, umetnost je izgubila pravo na postojanje, govorio je Adorno...

Habsburzi kao fašisti? Menina kao protofašista? Naravno, Velaskez je slikao španskog kralja Filipa IV, pretposlednjeg vladara iz španske linije Habsburga. Slatka mala princeza u centru slike je infantkinja Margareta, Filipova ćerka, koju su maloletnu udali za ujaka, cara Leopolda I u Beču.

Nakon što je gubila trudnoće jednu za drugom, Margareta je poverovala da su je Jevreji "začarali", pa je nagovorila muža da isprazni bečki jevrejski geto. Kako su se u evropskoj istoriji "praznila geta" ne treba objašnjavati.

Bidermajer par? Bidermajer je bio period (sredina 19 veka) kad su se carski podanici sistematski učili poniznosti, tako da kad je na vlast došao Hitler, onda su bili istrenirano ponizni.

Pink gorila? Fašisti u prolećnom modnom izdanju, neoliberali globalisti koje zanima samo profit, krupni kapital koji otvara vrata fašizmu, kao što je to učinio 1933. u Nemačkoj.

Ne samo da su svi loši vladari kroz istoriju, osim svesno fašističkih kao Hitler, prozvani kao fašisti u pupoljku, već su svi oni kao takvi stvorili bacil, virus fašizma, koji je inficirao današnje društvo.

"Virus fašizma", "fašizam kao infekcija" su objašnjenja koja upotrebljava sam reditelj predstave Borgman u intervjuima.

Domaća pozorišna kritika takođe opisuje, mahom u hvalospevima, "Crnu vodu" kao predstavu o "fašističkoj inficiranosti" modernog društva.

Sa inscenacijom najnovijeg teksta Elfride Jelinek, neke aktuelne političke garniture su se se našle opisane biološkim metaforama.

Njih su, biološke i medicinsko-patološke metafore, upravo diskreditovali fašisti i nacisti, kad su "biološki" čistili Evropu od – Jevreja, Slavena, Roma, mentalnih bolesnika i ostalih "patoloških" kategorija.

Sad je stvar okrenuta na glavu: Nekad su desničari govorili o "virusu" nelegitimnih društvenih grupa, danas to čini leva humanistička inteligencija kad govori o "virusu fašizma" u liku Sebastijana Kurca.

Džaba mu Zelena kamuflažna uniforma, kad se vidi da je virulentan kao virus!

Kako se Nemačka inficirala, a da nije išla ni u Kinu, ni u pozorište

Do sada se govorilo o tome kakvu sliku modernog društva reflektuje dramska umetnost nobelovke Elfride Jelinek. To bi bila impresija hipertrofiranog, hiperaktivnog fašizma kao monokulture istorijskog zla – da pod fašizam spada sve što ikad nije valjalo.

Ali šta ako je ona u pravu, i to retroaktivno, najmanje dve ipo hiljade godina? 

Pitanje je retoričke prirode. Ipak, nedavni događaji iz Erfurta, nemačke pokrajine Tiringija, zaista otvaraju nezgodne paralele.

Osnovne činjenice su poznate: Sredinom prošle sedmice je u pokrajinskom parlamentu u Erfurtu izabran liberal Tomas Kemerih (FDP) za premijera Tiringije. Izabran je glasovima poslanika CDU/CSU i AfD.

Federalna kancelarka Angela Merkel, šefica CDU-a Anegret Kramp-Karenbauer, liberalna humanistička javnost, najveći mediji nemačkog govornog podruja, svi oni u tome vide prst istorijskog fašizma.

Gledano crno-belo, bez senki, reklo bi se da u lokalnom parlamentu Tiringije od 90 mesta sedi 48 fašista koji su glasali za Kemeriha – od toga 21 Merkelinih "fašista", pet liberalnih "fašista" iz FDP-a i 22 prava, iz lokalne frakcije AfD-a koju vodi Bjern Heke (Björn Höcke), fašista.

Odlukom Upravnog suda u Majningenu od 26. decembra prošle godine je dopušteno da se Hake nazove fašistom. Direktno, bez navodnika. Istina sud je odluku doneo u hitnom postupku i konkretnoj prilici, za upotrebu u demonstracijama najavljenim pod motom "Protesti protiv rasističkog AfD-a i fašiste Hekea", ali bezbednost pravnog okvira je svejedno ostala.

Sad dolaze dva elementa koji mirišu na ponavljanje istorije, barem u narativu.

Prvi elemenat: Angela Merkel i Anegret Kramp-Karenbauer su u sedmicama pre glasanja u lokalnom parlementu u Erfurtu odigrale podlu igru koja im se sada obija o glavu. Odlukom decembarskog partijskog kongresa, savezni CDU je lokalnim frakcijama zabranio da paktiraju sa "partijama na rubu političkog spektra", što znači ne samo sa radikalno desnima kao AfD, već i sa radikalno levima, kako Unija definiše Levicu/Die Linke, (demokratsku) stranku koja se razvila iz nekadašnje istočnonemačke komunističke partije.

Podlost je u tome da je odnos snaga u parlamentu Tiringije bio poznat još od pokrajinskih izbora u oktobru, kad je Levica dobila 29 mesta i postala prva stranka, AfD sa 22 druga, CDU sa 21 poslanikom treća, Socijaldemokrate sa 8 mesta četvrta, a Zeleni i Liberali jednaki sa po pet poslanika. Matematika je bila takva da je pokrajinski CDU, ako je hteo da ostane relevantan, a hteo je, morao da paktira ili sa Levicom ili sa AfD-om.

Logika stvari i politička realnost te pokrajine su nalagale da dotadašnjem tirinškom premijeru Bodu Ramelovu (Levica) treba produžiti mandat. Nezgodno, čovek igra za bivše komuniste, ali šta da se radi, narod ga voli i bira.

Ali da bi Ramelov nastavio da bude pokrajinski premijer, bilo je potrebno 46 glasova, što se računski nije moglo pokriti poslanicima Levice, Socijaldemokrata i Zelenih. Bila je potrebna pomoć CDU poslanika - ali njima su bile vezane ruke partijskom odlukom na saveznom nivou.

Tako se tiringijski CDU bacio u političko-matematičke igre prikupljanja većine i završio u krevetu sa fašistom Hekeom i kompromisnim kandidatom Kemerihom iz mini liberalne stranke.

Merkelova i Kramp-Karenbauerova su u protekla tri dana potrošile jako puno političke energije da lokalni CDU izvuku iz personalnog aranžmana sa AfD-om, i to nakon što su ga bukvalno gurnule u tu situaciju. Sa energijom su otišli i poslednji ostaci autoriteta i kredibiliteta koji te dve političarke još imaju unutar stranke.

Merkelova i Kramp-Karenbauerova sada insistiraju na novim izborima u Tiringiji. Samo napred, komentarišu mediji kao Špigel, FAZ ili Prese, zna se ko će najviše profitirati od novih izbora – AfD i Levica.

FAZ: "CDU luta po lavirintu".

Tiringija, pa zar opet?

Drugi nezgodni elemenat je da je u Tiringiji 1929. počeo Hitlerov hod kroz institucije koji je kulminisao preuzimanjem vlasti u Berlinu 1933.

Posle pokrajinskih izbora u Tiringiji 1929, građanske partije nisu imale većinu za izbor lokalne vlade. Morali su da saradjuju ili sa socijaldemokratama ili sa Hitlerovim NSDAP-om.

Izabrali su Hitlerovu partiju kao manje zlo. Ostalo je istorija.

Jedan od komentara u subotnjem izdanju austrijskog dnevnika Die Presse vodi detaljnu evidenciju o paralelama onda i danas na primeru Tiringije.

Čak se pojavljuju i isti igrači pod drugačijim imenima, kaže autorka Anelize Rorer: "Interesantne su i druge paralele. Ovako istoričari objašnjavaju uspeh nacionalsocijalizma: sitni građanski slojevi, mahom levo opredeljeni, patili su u vremenima globalne ekonomske krize bojeći se gubitka egzistencije. To je bila suština lokalne pobune protiv Berlina. To treba zapamtiti, kako kršenje tabua u Erfurtu opet ne bi dovelo do superkatastrofe u Berlinu."

Usput, upravo je otvaranjem granica za abruptnu nekontrolisanu migraciju 2015/16, promenom kohezije društva, lakonskim proglašavanjem islama za deo nemačke tradicije i tvrdoglavim negiranjem realnosti, Merkelova proizvela egzistencijalni strah u provincijama, istog tipa kao onaj koji je nekad u etapama doveo Hitlera na vlast.

Provincije u pitanju su istočne, ali je greh zapadni.