Ernest Trubridž: Admiral koga smo zaboravili

Britanski admiral Ernest Trubridž i njegova Britanska pomorska misija branili su, rame uz rame sa Srbima, Beograd i Srbiju od udruženog napada Nemačke, Austrougarske i Bugarske, u oktobru i novembru 1915. Potom su, sa Srbima, prepešačili crnogorske i albanske snežne vrleti. Admiral Trubridž je komandovao i lukom Medovom, preko koje je iscrpljenim Srbima stizala prva saveznička pomoć. Bio je uz Srbe i kada su 1918. ušli u oslobođeni Beograd. Potomci njegovih srpskih ratnih drugova su ga do danas, međutim, skoro potpuno zaboravili.

U kući gospodina Toma Trubridža, uređenoj sa svedenom, engleskom otmenošću, u elitnom londonskom Čelziju, o Srbima i dinastiji Karađorđević govori se sa posebnim poštovanjem. Ukoliko tu sretnete sinovca i imenjaka gospodina Toma Trubridža, ser Toma Trubridža, koji je nosilac plemićke titule baroneta i čuvar glavnih porodičnih relikvija koja je britanskoj ratnoj mornarici dala četiri admirala, možda ćete imati priliku kakva će vam se i u Beogradu retko ukazati da na jednom mestu vidite najviša i najslavnija srpska ratna odlikovanja.

Pripadala su admiralu ser Ernestu Čarlsu Tomasu Trubridžu, dedi Toma Trubridža i pradedi ser Toma Trubridža, ratnom drugu Srba u Prvom svetskom ratu.Kada izbrojite to ordenje i kada spoznate njihov rang, možda ćete osetiti čuđenje i stid, jer se o tom čoveku u Srbiji ne zna gotovo ništa.

Anglosaksonska istoriografija odavno je uočila značaj misije admirala Trubridža kod Srba (1915-1918) za opštu istoriju Velikog rata. U srpskoj literaturi, međutim, pominjan je samo uzgredno, sve do posebnog ogleda koji mu je posvetio Dragoljub R. Živojinović (2005). Od tada, u srpskoj istoriografiji i publicistici se uočava postepeni porast interesovanja za ovog britanskog admirala.

Ernest Trubridž je u Beograd stigao po kazni, u februaru 1915. godine. Kao komandant eksadrona krstarica na Sredozemlju, u avgustu 1914, na osnovu nejasnog naređenja Vinstona Čerčila, tada Prvog lorda Admiraliteta, Trubridž je, bez borbe, u istočno Sredozemlje propustio nemački bojni brod Geben, koji je potom, zajedno sa brodom Breslau, iznenadnim napadom na crnomorsku obalu Rusije, ohrabrio Turke da uđu u rat na strani Centralnih sila.

Na vojnom sudu je oslobođen optužnice, ali mu komanda na moru više nije vraćena. Umesto toga, poslat je u Beograd, da bi sprečavao nemačko doturanje pomoći Turskoj preko Dunava i Crnog mora, dok se ona branila od invazije Britanije i Francuske na Galipolju. Ostatak rata Trubridž će provesti među Srbima; ovaj svetski sukob on će, zato, upoznati u njegovoj najstrašnijoj formi.

Sa oko 50 britanskih oficira, mornara i vojnika, osam topova, podvodnim minama i torpednim čamcem, po imenu „Strah Dunava", Trubridž je, na čelu „Britanske pomorske misije u Srbiji", uspešno obavljao svoje zadatke. Pretpostavljenima u Londonu je bezuspešno objašnjavao da je Dunav bio ključ balkanskog čvora.

Odatle je, udruženim snagama sa Srbima, trebalo napasti Austrougarsku. U protivnom, Srbija će se, kao glavna komunikacija sa Turskom, brzo naći pod novim udarom Centralnih sila. Britanska vlada je, međutim, odlučila da napadne Tursku. Nemci i Austrougari su se, čim je Galipoljska operacija Saveznika propala, i pošto su na Istočnom frontu Rusima zadali težak udarac, okrenuli ka Srbiji.

Sigurni da će Bugari pokušati da iskoriste nemački i austrijski napad da bi im presekli odstupnicu ka saveznicima u Solunu, Srbi su krajem septembra 1915. skoro svu tešku artiljeriju i glavninu snaga iz Beograda prebacili na istok. Saveznici im, međutim, nisu dozvolili preventivni napad na Bugarsku.

U međuvremenu, savezničko artiljerijska oružje, tri ruska, dva francuska i osam britanskih topova, pod ujedinjenom komandom admirala Trubridža, postali su glavnina artiljerijskih snaga Trupa odbrane Beograda. Pod Trubridžovom komandom nalazilo se i 567 srpskih oficira i vojnika, koji su ušli u sastav savezničkih artiljerijskih, minerskih i torpednih jedinica.

Trubridžovi ljudi junački su branili Beograd, kada je, 5. oktobra 1915. počela artiljerijska priprema napada. Tri dana kasnije, pošto su u žestokim borbama uništeni svi ruski, francuski i dva britanska topa, admiralu Trubridžu je naređeno da se povuče na Torlak. Odatle će se, sa srpskom vojskom, povlačiti preko Ćuprije, Kruševca, Kraljeva i Raške, ka Kosovu i Metohiji. Potom će, za šest dana, od 25. do 30. novembra 1915, pešice preći Albaniju, zavejanim vrletima koje su od Prizrena, preko Puke, vodile ka Skadru.

Kada su napušteni Dunav i Sava, Trubridž je svoje minere uputio ka Bitolju i Solunu, ali je artiljercima, pod komandom hrabrog poručnika Čarlsa Lestera Kera, naredio da ostanu na prvim borbenim linijama.U sastavu srpske vojske, oni su se tukli s Nemcima i Austrougarima sve dok u Peći nije naređeno da se, pre uspona na crnogorske planine, uništi sva srpska teška artiljerija.Tako su britanski artiljerci, preko Crne Gore, promrzli, gladni i iznureni, sa Srbima stigli do Skadra.

Rukopisi dnevnika admirala Trubridža, pokazuju koliko mu je teško padalo to što ga nadređeni nisu na vreme poslušali i naročito to što Britanci i Francuzi, iskrcani u Solunu, nisu pomogli Srbima. Najgore je bilo to što je, pred ogorčenim Srbima, koji su za poraz optuživali saveznike, morao da brani ono što je intimno osuđivao.

Trubridž je očekivao da će, suočeni sa istovremenim napadom tri države i sa nelojalnošću saveznika, Srbi potpisati kapitulaciju. Međutim, od njih je morao da traži da se ne predaju i da se uzdaju u savezničku pomoć. Za razliku od temperamentnih Francuza, uzdržani engleski admiral nije ulazio u svađe i sukobe sa srpskim oficirima.

Srbima je, međutim, odgovarao na stranicama svog dnevnika, koje otkrivaju kulturne i klasne predrasude engleskog plemića prema ovoj samovoljnoj, neukrotivoj seljačkoj naciji. Najviše mu je smetalo bezgranično samopouzdanje Srba, koji su ga, usred poraza i povlačenja, uveravali da bi oni, da su se iskrcali na Galipolju, osvojili to maleno poluostrvo za nepunih nedelju dana.

Trubridžu su iskustvo i uzdržanost kao i hrabrost njegovih artiljeraca, ipak omogućili da sačuva poštovanje Srba. Sredinom decembra 1915. prihvatio je molbu regenta Aleksandra Karađorđevića da preuzme komandu nad lukom u Medovi. Od 20. decembra 1915. do 19. januara 1916, on je brinuo o dopremanju savezničke pomoći srpskoj vojsci, čija se glavnina nalazila u Skadru i okolini, i o prvim evakuacijama izbeglica, bolesnih vojnika i savezničkih misija.

Admiral Trubridž se uporno suprotstavljao zahtevima Srba, kojima se pridružio i francuski general Pijaron de Mondezir, da se što pre počne sa evakuacijom srpske vojske iz Medove. U prvoj sedmici januara 1916. to je dovelo do ozbiljnih nesuglasica. Trubridž je dokazivao da bi to značilo sigurnu propast Srba i da se marš, uprkos iznurenosti, morao nastaviti kroz albanske močvare do bezbednijih luka, Drača i Valone.

Zahvaljujući blizini Kotora, odakle su austrougarski avioni stizali do Medove za samo pola sata, a podmornice za sat vremena, plitke vode ove luke već su bile prepune potopljenih savezničkih brodova. Čamci su sa obale, na kojoj nije bilo uslova za ukrcavanje preko 120.000 srpskih vojnika, morali dugo da putuju prema predaleko usidrenim brodovima.

Posle nekoliko dana, Mondezir je prihvatio Trubridžove argumente. Već u Prvom balkanskom ratu srpski vojnici davili su se u vodama Medove; srpska vojska je sada, posle pada Crne Gore i nadiranja Austrougara prema Skadru, ostala bez ikakvog izbora. Započeo je nov marš ka jugu. Tada je i Trubridž napustio Medovu, da bi se, preko Italije, vratio u Britaniju.

Čarls Frajer, pisac najpotpunije studije na engleskom jeziku o ratnom putu Srba u 1915. godini, tvrdi da je Trubridž, sprečivši evakuaciju iz Medove, spasao srpsku vojsku od sigurnog uništenja.

Admiral Trubridž će se među Srbe vratiti već u septembru 1916, kada će prihvatiti poziv regenta Aleksandra da postane njegov lični savetnik. Posle poraza i stradanja, Trubridž je dočekao da sa Srbima podeli pobedu i radost. Sa njima je 1918. ušao u oslobođeni Beograd i prisustvovao proglašenju Kraljevine SHS. Trubridž će, posle toga, biti glavnokomandujući savezničkih snaga na Dunavu i predsednik Međunarodne dunavske komisije.

Smrt je admirala Trubridža stigla iznenada, na odmoru u Bijaricu, početkom 1926. godine. Njegova nadgrobna ploča u ovom mondenskom francuskom odmaralištu bila je već uveliko načeta vetrovima sa Atlantika kada ju je, pre dvadeset godina, pronašao Čarls Frajer. Srbi bi dobro učinili ukoliko bi, posle jednog veka, na sebe konačno preuzeli brigu o grobu admirala Ernesta Trubridža.

Tekst je deo dokumentarnog filma „Srbi na Krfu" koji Radio-televizija Srbije realizuje u koprodukciji sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije. Realizaciju filma su pomogli Ministarstvo odbrane RS i Ambasada Velike Britanije u RS.

Autor RTS projekta „Srbi na Krfu" je Slađana Zarić.

 

broj komentara 12 pošalji komentar
(sreda, 16. mar 2016, 20:39) - anonymous [neregistrovani]

Dobro je

Dobro je da se Srbija budi. Iz anestezije u kojoj je prisilno drze sile mraka koje vide svoju korist jedino u huskanju srba protiv svih koji potencijano mogu doneti bilo kakav civilizacijski boljitak zemlje jer ce time njihov necivilizacijski interes biti ugrozen.
Ali da ne idemo dalje nego samo Zar se ne zna da je Srbija u to vreme opstala zahvaljuci istoj toj Engleskoj koja ju je podrzala kada je Rusija zelela veliku Bugarsku?

(nedelja, 13. mar 2016, 17:26) - anonymous [neregistrovani]

Gde će vam duša?

Vi mrzitelji svega i svačega, zar tako o čoveku koji nam je toliko pomogao? Sram vas bilo!

(nedelja, 13. mar 2016, 15:28) - anonymous [neregistrovani]

Pranje

On je samo izvrsavao zadatke.No svakako ga treba spomenuti i ne zaboraviti.Ali englesku pred Srbima nemoze oprati ni stotine ovakvih kao ovaj admiral.No pokusavajte vi i dalje.

(nedelja, 13. mar 2016, 13:34) - Srdjan [neregistrovani]

nije sve tako jednostavno

Upravo je prolazak teskih nemackih brodova doveo do kraha Srbije. unistenjem ruske flote Bugarska je bila sigurna da joj nema opasnosti sa ledja, a isto je ustanovila i Turska. bas zbog tog admiralovog propusta, Srbija je dozivela jesenju ofanzivu 1915. koja ju je unistila. Zato, nije admiral bas toliko zasluzan za opstanak Srba.

(nedelja, 13. mar 2016, 13:30) - Srđan [neregistrovani]

Pohvala

Svaka vam čast za ovakve tekstove.

(nedelja, 13. mar 2016, 13:08) - Ras [neregistrovani]

Englezi stitili Srpske interese!

Da, da dobro je poznato da su se Englezi angazovali u WWI da bih stitili Srbe i prosiravali Srpske granice i uticaj!

Mislim stvarno jeli vi to opet zelite Englesku vladavinu u Srbiji kao izmedu 1918 - 1941?

(nedelja, 13. mar 2016, 13:03) - anonymous [neregistrovani]

Stigao po kazni

Po kazni stigao u Beograd, ne znajuci da mu je nadredjenog Vinstona Cercila u Knez Mihajlovoj isamarao Tankosic.

(nedelja, 13. mar 2016, 12:41) - Војводин праунук [neregistrovani]

Британци незахвални

Данас британци нису нимало захвални нама нити респектују србе, мада су милиони срба изгинули да се прошири Британска Империја и уништи њихова конкуренција.

(nedelja, 13. mar 2016, 10:29) - Мајка Србија те зове! [neregistrovani]

Цитат,по сећању:

"Кад су чули за Солунски фронт,војници су славили,нико није ни помишљао да мора и да се гине!"

(nedelja, 13. mar 2016, 09:57) - Milan [neregistrovani]

Zanimljivo

Neverovatno da se o ovom čoveku u javnosti ništa ne zna! Toliki nevažni državnici imaju ulice po Beogradu, a njegovi branitelji zaboravljeni. Hvala RTS na ovom vrednom dokumentarnom poduhvatu.