"Колекционар као кустос" – вредна збирка Михаила Р. Мирића од вечерас у Галерији РТС

Збирка дела Михаила Р. Мирића сабрана у изложби под називом "Колекционар као кустос" аутора Николе Кусовца биће отворена вечерас у Галерији РТС. Дела Аралице, Радовића, Гвозденовића, Челебоновића и других академских стваралаца са ових простора, моћи ће да се виде у Таковској 10 све до 25. октобра.

Пореклом из Лике, рођен у селу Трнавац код Коренице 21. јуна по Србе злосрећне 1942. године, следећи судбину многих својих сународника из Лике, Михаило Р. Мирић обрео се 1946, у Београду, где се школовао и стекао углед успешног пословног човека, прво банкарског чиновника а потом и руководиоца у цењеној и популарној туристучкој организацији "Путник".

Две његове, у зрелим годинама, објављене књиге поезије, Човек из сенке, 2001. и Повратник, 2005. године, као и двадесетак наслова које је потписао као директор издавачке куће "Источник", упућују на закључак да је Мирић по природи био склон уметности и уметничком стваралаштву.

То најбоље потврђује природа његове збирке слика и скулптура које је скупљао током три последње деценије прошлог века, али и у првим годинама трећег миленијума, све до преране смрти, 4. маја 2008. године.

Више је него очигледно да га је сликарсту и ликовном стралаштву привукло пре свега дело Стојана Аралица (1883 - 1980), иначе најпопуларнијег српског и југословенског уметника родом из Лике.

Попут истинског кустоса, добро упућеног зналца у свој посао, Мирић је успео да у своју збирку унесе дела која на убедљив начин показују дугу развојну стваралачку путању Стојана Аралице.

Дела Гвозденовића, Челебоновића, Коњовића.... 

Осим вредног Аралициног опуса, другу целину у Мирићевој збирци представљају радови академика, члана САНУ, и ликовног педагога Недљка Гвозденовића (1902 - 1988), такође пријатеља самог колекционара и његове породице.

Такође и хронолошким редом, почев од крајње необичног, раног рада, такође академика Јована Бијелића (1884 - 1964), дела академика Ивана Радовића (1894-1973), затим Петра Добровића (1890 - 1940), академика Марка Челебоновића (1902 - 1986).

Надаље следе дела све самих чланова САНУ: Милана Коњовића (1898 - 1993), Бабете Бете Вукановић (1872 - 1972), Зоре Петровић (1894 - 1962), Боривојa Боре Стевановића (1879 - 1976), Мила Милуновића (1897 - 1967).

Колико је Мирић у својим критеријумима приликом избора дела за своју збирку држао до чињенице да оно мора бити рад академика, упечатљиво сведочи то да је у његовом поседу, од свега три скулптуре једна рад академика Ристе Стијовића (1894 - 1974).

Друге две скулптуре такође изливене у бронзи су рад Франа Менегела Динчића (1900 - 1986) и дело Мире Сандић (1924 - 2010).

Права је штета што се Мирић, поред високо постављених колекционарских критеријума одређених чланством уметника у Српску академију науке и уметности, није више и слободније бавио скупљањем дела осталих српских уметника, јер је зато очито био сасвим спреман.