Да ли хероји подривају темеље демократије

У модерним демократијама хероји су архаични елемент који удара на саме темеље политичке еманципације, тврди немачки социолог културе Улрих Бреклинг (р. 1959). У књизи "Постхеројски јунаци" (Postheroische Helden, 2020, Zurkamp), аутор је сумњичав према херојским наративима свих врста, јер они појачавају митску компоненту у савремености, а на место одговорне политике стављају политичку теологију. Критички есеј о продукцији хероја у постхеројским временима.

Бреклингова књига не стоји у директној вези са пандемијом ковида 19, али како се појавила управо у тренутку "хероизовања" медицинске професије, на инстант примеру се показало колико је актуелна.

Медицинари су наши хероји! Моји свакако јесу, иако им протекла два месеца нисам пљескала с прозора у 18.00 скупа с другим суседима. А нисам углавном због неколико медијских изјава доктора, сестара и осталог медицинског особља да их је аплауз у шест врло нервирао.

Не ради се о неспоразуму, ни о недореченој комуникацији. Сви који су давали изјаве су врло добро разумели да је аплауз у шест прошлог марта и априла постао универзални европски симбол за дубоки наклон пред њиховом професијом која је носила и још носи најтежи терет у савладавању пандемије.

Аргументи медицинара - из Аустрије, Немачке, Италије - су били суви и рационални. Прво, они само раде свој посао. Друго, раде га у количинама које надилазе људску снагу. Треће, исцрпљени су од неспавања, од страха за породицу, трауматизовани јер губе пацијенте од потпуно нове болести о којој још не знају ништа (поуздано).

Кад у таквом сетингу помисле, ево, људи сад излазе на балконе да одпљешћу, па се врате да одгледају серију пре главних вечерњих вести, то их некако иритира. 

Медицинари су уствари нањушили да је на делу механизам производње хероја и на њега реаговали негативно. Не из скромности, већ из нелагоде да се за живота претварају у бронзане споменике. А тај споменик херојима рада подижу медицински лаици, тако што су на медицинаре пребацили одговорност за епохални моменат, а сами се повукли на кауч да спашавају свет!

Ствар наравно није тако једноставна, али управо је то суштина, да хероизација поједностављује ствари. Бреклинг је тачно знао о чему пише, иако није писао конкретно о типу хероја нове свакодневице, као што су медицинари нагонски знали да их пљесак у шест уводи на историјски контаминирани териториј пролазних идола.

Између просветљености и митологизације

Улрих Бреклинг је професор за социологију културе на Универзитету у Фрајбургу. Пре тога је на универзитету у Витенбергу предавао теорију друштва, а у Лајпцигу етику и политику. Ко-издавач је Левијатана и  Бехемота, два берлинска часописа који се систематски баве друштвеним дијагнозама данашњице и у називу цитирају најпознатија дела Томаса Хобса.

Левијатан је код Хобса симбол за државни ред и поредак; Бехемот симбол за природно стање где свако ради што хоће. Ред против анархије, организовано насиље против неуредјеног насиља, просветљеност против митологије - то је теоретски распон у коме се Бреклинг и иначе креће и где сад у овој књизи прати историјску продукцију хероја. 

Дело о јунацима постхеројске Модерне које се овде представља је настало из ширег интердисциплинарног истраживања "Хероји - хероизација - хероизми" немачке универзитетске мреже. Од 2012, колико овај програм траје, већ се појавило десетак наслова других аутора, на пример "Следбеници, обожаватељи и гледаоци - хероји и њихова публика", "Херој, мученик, узурпатор", "Сакрално и херојско", "Туђи хероји на европским бинама, 1600-1900" или "Јесен хероја".

Из те серије је једино Бреклингова монографија нашла пут до великог издавача.

Хероји су симптом кризе

Механизми производње хероја који делују од Антике до данас спречавају еманципацију одговорног друштва, тврди аутор. Услови се мењају, али глад за херојима остаје: кад једна заједница прогласи неког јунаком, она прихвата властиту непунолетност као јединки, незрелост као колектива.

За Бреклинга, херојство је покушај емоционалне уцене којом вредносне матрице дисциплинују појединца, као да су саме по себи живи чувари једног друштва. Херкулес, мученици за хришћанску веру некад, за муслиманску данас, славне војсководје, мудри краљеви, злочиначки владари типа Хитлер, спаситељи света из про-мигрантског блока типа Кароле Ракете, доброчинитељи типа Мајке Терезе који тврдоглавост проглашавају хуманизмом - сви су они представници идеалног типа хероја за неку заједницу барем неко време.

Идеално не у смислу пожељно, већ онако како тај термин користе социолози за морално неутралне, апстрактно сажете типове, у овом случају тип "хероја опште праксе" за некога ко штрчи изнад масе и приморава је "на тренинг понизног погледа одоздо".

Да ли "нама" у постмодерним и постхеројским друштвима требају јунаци? Ни случајно, тврди Бреклинг, али опет их производимо, зато што су навике јаче.

"Нама" су потребни хероји докле год постоји "ми" које се осећа угрожено од "оних других" и због тога властити идентитет доживљава превенствено кроз константну мобилизацији против спољне опасности. Бреклинг: "Херојство је персонификовани егоизам групе".

Језик херојства је тврд и неумољив, консеквентан и непопустљив, затворен за компромисе. Хероизми и херојска дела не познају сумње, не признају дилеме, само драматичне смене бинарног кода нула и један.

Бреклинг: "Кроз наочаре хероизма, свет је или црни или бели. Сиви тонови се избацују, друге веселије фарбе херојима ионако не падају на памет. И зато, херојство је програм симплификације".

Хероји су усамљена бића, јер тамо где они живе, у облацима, нема никог да размене мишљења. Бреклинг: "Друштво у коме би сви били хероји било би неиздржива заједница надувених нарциса. И зато, херојство је еготрип."

Снаге које су задужене за решавање проблема у постмодерним демократијама су социјални покрети, коалиције и цивилна друштва. Несрећне ли земље, којој за то требају хероји, цитира Бреклинг из "Галилеја" Бертолда Брехта.

Бреклинг: "Култови хероја су конзервативни, чак и кад славе револуције. Можда хероји и нису мењали свет, само су произвели заглушујућу буку која је сакрила чињеницу да је све остало као што је било. И зато, херојство је стратегија деполитизације."

Хероји више заводе и освајају, него што објашњавају и аргументују. Кад крену у мисију, хероји постављају замке обожавања и дивљења, а ко се упеца, тај аутоматски губи сваку дистанцу.

Кад се херој жртвује за вишу ствар, то се не пропитује, јер је довољно већ то да његова судбина емотивно дотиче људе. Бреклинг: "Ко поставља питања да ли је жртва била неопходна, тај је издајник. И зато, херојство је покушај емотивне уцене."

Како су хероји преживели миленијуме и у снази стигли до данашње постхеројске фазе рационалне владавине? Тиме што су имитирали "митове популарне културе", каже Бреклинг - филмске хероје блокбастера, јунаке стрипова, видео игара, одреда спаситеље света у два ипо сата.

Полазна ауторова дијагноза: У демократским системима суверенитет се повукао у институције, па су "физичке манифестације Левијатана постале абстрактне или изменљиве". Данас владају једни, сутра други, сви скупа обични администратори и управитељи, не владари.

Али, ту почиње проблем данашњице. Суви оквир рационалне владавине није без опасности, јер тиме "место моћи постаје празно место". Изборна тела воле мало херојске халабуке. Бреклинг: "На ту исрпажњену позицију надиру херојски карактери, увек у потрази за непријатељем, као полиција за лоповима. Правни суверенитет постаје позоришни суверенитет; кризе производе хероје, али и хероји кризе. И зато, херојство је технологија владања."

Furor heroicus i rat и рат

Најкраће објашњење "постмодерног": постмодерно је модерно само без еуфорије. Нема више изненадјења, све изгледа као већ виђено. Чак је и вирус који нас је изненадио полован, мање смртоносна и више заразна варијанта старијег САРСА-1 из 2002.

Да ли бела цивилизација већ живи у постмодерни, да ли је негде шездесетих година прошлог века заиста изгубила моћ да се зграњава, чуди и диви над током друштвених промена, није тема Бреклингове књиге. Он само описује да се са са условном постмодерном променило схватање хероја, као изузетних личности које у име виших циљева постижу изузетна дела или праве изузетне штете.

Из поглавља о елементима херојског, разликама према старијим моделима, идентитиету данашњих херојских приправника, типу менаџмента у економији, односу хероја и рата у данашњици, бирамо ово последње.

Поглавље је за читаоца интересантно јер теоретски покрива и интервенцију НАТО Алијансе у Србији 1999. Грађани Србије су, као и читав регион, прво проведени кроз рану праксу постмодерног рата, а сада са задршком добијају теоретску подлогу таквих акција.

Они који кажу да су све то већ одавно знали и да их ништа не чуди, има ли већег доказа да и сами живе у постмодерни?

Бреклинг почиње професорски темељно. Рат је традиционално машина за продукцију хероја. Као ванредно стање, рат вапи за изузетним природама, скида моралну стигму са истребљења других, обећава славу и олакшава процесе жртвовања и као "victims" (пали војници, убијени цивили) и као "sacrifice" (свесна само-жртва). Немачки језик, као ни српски, нема лингвистичку та два појма, па ту сви користе дистинкцију у енглеском.

Најпре, каже Бреклинг, да се разумемо, смрт је смрт, а симболи су симболи. Кад се за пале хероје типа жртве и само-жртве каже "они нису умрли, живе и даље", то је само флоскула за умиривање савести неког колектива. Јесу, они су заиста умрли, нема их више.

У постхеројским друштвима се ствара разлика измедју "херојске мањине" - рецимо генерала и стратега НАТО Алијансе или Пентагона који би да ратују - и "постхеројске већине", то јест друштва које није спремно да тек тако креће у рат. То херојску мањину ставља пред изазове сталне легитимације. Како својима продати рат пре него што га увалиш неком другом? Како да др. Странгелове натера постхеројску већину да заволи бомбу?

Мамизам и генерали

Бреклинг спомиње два војна историчара и стратега, британског Џона Кигена (John Keegan, 1934 - 2012) и америчко-румунског Едварда Лутвека (Edward Luttwak, р. 1942), који су од осамдесетих и деведесетих година сажимали изазове новог типа рата.

Посебно Лутвеков есеј "Према постхеројском типу рата" објављен у часопису Foreign Affairs 1995. изгледа као отисак западних војних интервенција на подручју бивше Југославије. Принцип је после примењен у Ираку, Авганистану, Либији, и као очито неуспешан напуштен у Сирији. 

Херојска мањина је уцењена - Или ће осигурати принцип нула домаћих жртава, или неће добити легитимацију за рат.

Принцип нула домаћих жртава има и предигру, због њега су се Американци повукли из Вијетнама; има и идеолошку подврсту, због њега су се и Совјети повукли из Авганистана.

Али Бреклинг углавном гледа чисте моделе, оне од деведесетих, у којима се херојска мањина у Сједињеним државама и другде довија, не би ли властитом становништу гарантовала нула домаћих жртава, а геостратешки ипак осигурала контролну позицију.

Ко је Лутвеку крив што хероји-резервисти неће у рат? Мамизам, мамисмо, не дају маме децу генералима! "Мамизам" треба схватити с дозом апстракције, као вицкасто име за дубоке промене у породичним и социјалним структурама постмодерних друштава.

После агресивних мама, други кривац би била телевизија као масовни медиј. Пионирска улога Си-Ен-Ена је била у томе да је он с једне стране омогућио западне интервенције у бившој Југославији, а с друге стране подигао талас мамизма код куће. Си-Ен-Ен, медијска авангарда "трансфера ризика"!

Слаба тачка Запада је његова немогућност да поднесе властите жртве, али би хтео да прави туђе, што га оставља рањивим према противницима који још нису изгустирали херојски програм.

И зато, ако се некоме добар део балканског простора учини као низ решења која не држе воду, то је само отисак (чизме) западне херојске мањине која ни код себе, ни у гостима не може ни да победи, ни да изгуби, ни да одустане. Can't win, can't loose, can't quit.

Бреклинг је написао фулминантну књигу о негативном аспекту херојства.

У идућем тексту рецензија књиге немачког философа Дитера Томе са дијаметрално супротном аргументацијом - да су савременим демократијама потребни хероји.