Уметност у кључу нове скромности – куда даље и има ли даље

Каква ће бити уметност после короне? Смер развоја непосредно пре него што је уметност почетком прошлог марта послата у изолацију откривају три тренда - носталгију, скромност и комунизам. Сва три су се, репрезентативно за шири контекст, показала у бечким галеријама ван главних музејско-туристичких стаза. О несталој Југославији у Галерији Харим (Charim), о хлебу и колачима у Уметничкој хали (Kunsthalle) и о скромности постојања у Кући уметника (Künstlerhausu). Кад уметност дели опроштај за грехове, своје и туђе.

Три институције и три изложбе, а на њима питање куда даље? Има ли даље?

Дилема да ли је уметност предвидела ситуацију која ће друштва послати у хибернацију, или је само рефлексно реаговала на цивилизацију која се у великој брзини довезла до зида је вештачка. Истина је и једно и друго.

Као ни једна пре ње, актуелна савремена уметност је до те мере уроњена у друштво, да је развила солидне пророчанске способности. У резултату, та уметност више дели патњу и страхове с друштвом, него његов понос над постигнутим.

О којој уметности се овде говори, најбоље је објаснити кроз њену, за ову прилику замишљену персонификацију. Рецимо да се ради о Уметности, монументалној женској особи довољно андрогиној да у себи уједини све могуће биолошке полове и жеље. Као таква, Уметност је у друштву открила своју секуларну катедралу и сад се у њој моли да све прође добро.

Више од сто година након што је постала атеиста, Уметност се вратила молитви, само не пред богом, већ за опстанак врсте, друштва и цивилизације. Ту ју је затекла епидемија, ту ће и наставити кад епидемија прође.

Како спавају музеји: Милица Томић у Галерији Харим

Галерија Харим (Cхарим) се налази преко пута Јеврејског музеја, у сплету уских отмених уличица на координатној оси коју праве туристички магнети Кернтнертшрасе и Грабен.

Ту је 10. марта отворена изложба Београђанке Милице Томић (р. 1960), актуелно шефа Катедре за савремену уметност на Технолошком факултету у Грацу. Изложба, или вернисаж, меморијални контролни пункт, перформанс отроване носталгије, шта се коме више свиђа.

Поставка је подељена у две тематске целине. Прва је "Музеј на чекању" (Museum in Suspension) о Музеју савремене уметости у Београду и хијатусу између затварања 2007 и поновног отварања прошлог септембра, симболички између старе Југославије и нове Србије.

Питања од интереса су, како је београдски МСУ преживео време латенције, кад је старо нестало, а ново још није пронашло форму? Како је доживео оријентациони и финансијски лимбус у који је гурнут после распада једне веће и бомбардовања друге мање земље? Шта је остало од старе меморије у његовом институционалном идентитету?

Други део изложбе тестира аустријско национално сећање на националсоцијализам и визуализује седименте, не само сећања, већ и оне праве, буквалне, у смислу какав је састав тла на месту некадашњих присилних радних логора око Граца.

У аустријском делу доминирају ситни предмети у самелсуријуму истраживачке уметности, такозване research art, чија визуелност често изгледа као да је "ометена у развоју", то јест намерно неатрактивна.

За разлику од тако уситњеног и самлевеног сећања на аустријској страни, у београдском делу стоји само једна, али зато џиновска и комплексна op-art инсталација рањеног града који се врти у кругу док над њим надлеће бомбардер. Из "бомбардера", који се на зиду појављује као немирна хоризонтала, бомбе не падају, већ цуре као катран.

Београдски Музеј савремене уметости је физички присутан у Бечу, јер Милица за инсталацију користи реалне објекте са његове последње изложбе пре затварања 2007, "Breaking Step", нешто као променити корак, испасти из ритма, одупрети се диктату.

Читав под просторије облепљен је психоделичним op-art диском шкотског аутора Џима Лембиа (Jim Lambie), једним од експоната са београдске изложбе пре тринаест година. Бечка соба је мања од оригиналне просторије у Београду, тако да је спирални педимент добио форму чистог провизоријума, све што на њему стоји, постаје дупло нестабилно јер га гута и спирала и реални простор испод.

"Постоји седам начина на који се један објекат креће на слици", писао је ренесансни теоретичар Леон Батиста Алберти у трактату о сликарству "De Pictura" пре скоро пола миленијума. Горе, доле; лево, десно; напред према посматрачу, и од посматрача у дубину. Седми начин је кретање у кругу.

Томићева је изабрала седми покрет, па га презентирала као седми печат. Као психоделичну спиралу која уништава осећај тла под ногама и разбија носталгију на њене етимолошке састојке - "повратак" (старогрчки "ностос") на једну страну; бол и патња ("алгос") на другу.

У аустријском делу изложбе, штампани језик - књиге, брошуре, плакати - има функцију да систематски руши сваки ефекат (с)ликовне уметности.

У београдском делу језика нема, само једна реч, "Југославија", изливена у олову, која тако добија физичку присутност. Патологија оловне "Југославије" је у томе да нису изливена слова, већ празни простор између њих, па се инсталација чита на следећи начин: Негативни простор нестале земље отвара поглед на тло које се врти под небом са којег цури катран сјајан као акрил-лак. Ко год се креће у кругу, не може до катарзе, јер му и прошлост и будућност остају ван дохвата из истог разлога.

Уметничка хала: О хлебу, вину, аутомобилима, безбедности и миру

Милица Томић је мајстор крње носталгије. Од читавог појма носталгије, у Галерији Харим је остао само алгос.

Бечка Kunsthalle/Уметничка хала, галерија смештена између Музеја Леополд и МУМОК-а (Музеја модерне уметности) иде супротним путем, трасом радикалне идеолошке левице између Маркса и Троцког. Катарза је могућа, поручује њихова последња изложба "...о хлебу, вину, аутомобилима, безбедности и миру", ако сви људи свуда на свету схвате да је главни непријатељ хуманизма интернационални капитализам вртоглавих социјалних разлика, па устану и сруше га.

Ауторке изложбе су Ивет Ћурлин, Наташа Илић и Сабина Саболовић, три Загрепчанке из уметничког колектива What, How & for Whom/WHW (Шта, како и за кога), који је у двадесет година деловања, осим у Хрватској, наступао у Лондону, на Биjeналу у Венецији, у Каселу, Олденбургу, или Константинопољу.

Изложбе у организацији групе WHW су свуда биле изврсно примљене, до те мере да су Ивет, Наташа и Сабина постале колективни директор Уметничке хале.

Изложба о хлебу и вину је њихов први рад за ту бечку галерију. Отворена је пет дана пре него што је комплетан културни погон у Аустрији закључан због епидемије. Отворена и затворена.

Чиме тројка из Загреба осваја међународну изложбену сцену? Прво, оне наступају у постколонијалном концепту и унутар њега продају најтврђу леву идеологију апсолутне социјалне правде која надилази све границе. Методолошки, WHW припада хибридном, или транскултурном смеру који поништава посебност европске историје уметности.

Академски и галеријски погон у Европи је, још од времена Адорнове теорије о уметности као "потрази за истином" идеолошки лево постројен. Поздрав застави с лева! С обзиром на то да бечки огранак WHW нуди радикалнију варијанту већинског мишљења бранше, симпатије су разумљиве.

Али та поклапања не објашњавају интернационални успех колектива WHW. Тајна је у томе да Ивет, Наташа и Сабина постављају изврсне, провокантне, визуелно јаке, ироничне, пророчанске, иритантне изложбе. Иритација је у уметности добра ствар, кад посетиоце нешто жуља и љути на изложби савремене, значи да је кустос направио добар посао!

С тим да наравно остаје питање, колико тројка уопште има ироничну дистанцу према нормативу о сламању глобалне неправде, брисању граница и уређењу хуманијих политичко-економских система, а колико се само претвара да је има? Сигурно је и та недореченост део намераване провокације.

У прилог првог, намерне ироније, говори чињеница да је на отварању изложбе почетком марта певао бечки Хор 29. новембар. Хор је основан пре једанаест година у здруженом напору дијаспора из бивше Југославије, и сам у старту као жива инсталалција туге и ироније. У међувремену, овај хор је постао фиксно место овдашње уметничке сцене, статусни симбол и за чланове других европских нација, ако их Јана (Долечки, музичка водитељка) прими.

Хор 29. новембар изводи југословенске и италијанске партизанске песме, Интернационалу, "Маљчике" од Идола, севдалинке, аустро-поп, турбо-фолк, и радо је позиван на све манифестације које пливају између носталгије, ироније и врхунског професионализма.

Већ је прво питање на прес-конференцији у марту ишло ка скандалу. Зашто је путоказ ка изложбеном простору направљен од векни хлеба које су зајахали дебели мињон-колачи, питала је једна новинарка и објаснила шта је иритира: Кад Јевреји виде бачени хлеб, обавезни су га подигну, обришу, идеално и поједу.

Зар тај народни обичај важи само код Јевреја?
Наташа је слегнула раменима. Ми смо на уму имале Марију Антоанету и њену изјаву да, ако људи немају хлеба, треба да једу колаче, одговорила је. Било је јасно да хлебови с укуцаним мињонима остају где јесу, јер се провокација тицала прекаритета/сиромаштва, а не религије. Ако је провоцирала и другде, тим боље.

Кућа уметника: нелагода пред историјом, скромност пред будућности

Бечки Künstlerhausu/Кућа уметника, мала складна нео ренесансна палата одмах поред много познатијег Музикверајна (новогодишњи концерт Бечких филхармоничара), има, кад се све сабере и одузме, баксузну историју.

Зграду је пре више од сто година, добровољним и меценатским прилозима, подигло Удружење ликовних уметника Аустрије да би њихови чланови имали где да излажу кад их велики музеји неће. Да имају за хлеб, ако немају за колаче.

Одонда је Кућа уметника консеквентно развила навику да стоји на погрешној страни историје. Прво су је напустили Густав Климт и његов круг, и основали много познатију групу Сецесије, бечког Југендстила. Климт је отишао јер су аутори Куће уметника нудили конзервативну, царску, ретроградну уметност. Историја је Климту дала за право.

Након тога је дошло време нацизмау и Удружење уметника је стало уз Хитлеров режим. Ни то не би било најстрашније, Трећи рајх је био (и) диктатура, морало се, али је проблем био у каснијем игнорисању чињенице да је Удружење 1939. преко ноћи изгубило 125 чланова и више их никада није нашло! Нису сви били Јевреји, неки су били поштени аријевци, али је остала основана сумња да се група око Куће уметника опет нашла на погрешној страни историје.

Након рата је руководство галерије донело неколико катастрофалних финансијских одлука и остало само у палати прекрасне фасаде иза које се све распадало. Поново губитничка страна.

Пре неколико година, Кућа уметника је затворена због реновирања, али је у пола корака остала без средстава. Приземље и сутерен су дати великој државној Галерији Албертина, а за узврат је Кућа уметника "добила" изложбени простор на првом спрату. Удружење је платило реновирање, тако што је постало подстанар у властитој згради. Чак и у тако смањеном простору, су чланови Удружења добили само једну просторију, док су остале резервисане за госте.

Прича о Кући уметника је прича о сталном губитку и поновном рођењу. Има ли бољег места где ће уметност одкајивати грехове и показати се у стилу нове скромности савременог?

Њихова прва изложба после реновирања, отворена и хитно затворена почетком марта, носи симболички назив "Све је било јасно", са подтекстом, све је било јасно још 1870, само смо ми били слепи код очију! РТС је извештавао о том догађају, претпоследњи дан пре него што је (привремено) укинут и сам Културни дневник, у петак тринаестог, лош омен за уметничке програме.

Нова скромност у савременој, никако не значи и лошу уметност. Она је у овој поставци остала колористички и сликовно јака, уз то и врло брбљива - како и не би кад је у сталној свађи са пропуштеним приликама у прошлости. То је уземљена уметности, чак и буквално у инсталацији која показује поредак плоча испечених од глине извађене из "утробе" Беча, отпадака од ширења градског метроа.

Коначно, порука је кустоса Тима Фоса (Voss), Кућа уметника је додирнула тло.

Оно што видиш није оно што видиш

Кад је шездесетих година почела трансформација модерне уметности у савремену, амерички сликар Френк Стела (Frank Stella) је описао ту нову, надолазећу уметност као "what you see is what you see", оно што видиш је оно што видиш. Нема референцијалности, нема симболичког хоризонта, нема смисла, нема илузије простора. Ликовна уметности је постала могућа и без слике.

У међувремену, уметност поново разговара са друштвом, вратила се у семантику, ако не обавезно и у слику (на зиду).

Оно што видиш је поново више од оног што видиш. Три споменуте изложбе кроз које воде линије туге, скромности и радикалне левице то показују.

Све три имају у контексту и земље бивше Југославије - Милица Томић у Хариму и још једном на изложби "...о хлебу, вину, аутомобилима..."; WHW у Уметничкој хали са ауторима из Хрватске и Србије; Кућа уметника са директорком Тањом Прушник, Словенком која са својим прес-тимом разговара на словеначком.

Остаје нам још само да покупимо хлеб са пода, онако као што се купи рубље пред кишу у Арсеновој песми "Не дај се Инес".

Галерија Харим је већ отворена, остале две ће бити до петка. Дигитална посета остаје сигурнија опција.