Проглашаван је делом Сатане, а мењао је свет

Када сам недавно на репертоару једне националне оперске куће видео наслове три популарна мјузикла, а одмах затим и најаву да ће Симфонијски оркестар РТС посветити свој програм мјузиклима, поново сам потврдио да се овај жанр са периферије музичког театра преселио у сам центар и да ће тако остати.

На својим почецима, међутим, мјузикл је био збирка вицева и песама повезаних лабавом причом. Први мјузикли су мешали утицај европске оперете и америчке џез комедије. Иако данашњем гледаоцу изгледају наивно, они су својим успесима утицали на развој овог жанра.

Кад Човек из музичке комедије Бродвејске враголије позива да се маштом вратимо у 1928. годину, он разоткрива и механизме овог жанра поредећи га са порнографијом.

„Порнографија се не гледа због приче. Баш као и мјузикл. На крају крајева, оно што нам је у мјузиклу стварно узбудљиво јесу талентовани људи који дају све од себе да нама у публици буде забавно.“

Био је пионирски посао испричати причу кроз музику. Чак и савремени мјузикли имају приче које су већ од раније познате публици. Фантом је Лепотица и звер, Евита је Пепељуга која је отишла у погрешном смеру. Сви знају како ће се завршити Исус Христ Суперстар, као што нам је познат и крај филма Титаник. Успех ових дела лежи превасходно у оригиналном поступку којим су приче испричене.

Мјузикли који су променили свет

Они који не воле мјузикле говоре да су они „тако тривијални“ или „тако пролазни“. Не бих се сложио са тим. Тачно је да постоје представе које заборавите истог тренутка када се спусти завеса и утихне аплауз. Постоје, међутим, и неке представе које су промениле свет. Промениле свет? Па, можда. Одмах треба рећи да су неки од најзначајнијих мјузикала стварно утицали на економију, политику и ширу културу. Понекад су само појачавали оно што се већ дешавало. Понекад су и сами креирали покрете.

Мјузикл Јадници се налазио у фокусу протеста у Хонг Конгу. Наиме, завршни сонг овог мјузикла Чујете ли како људи певају постао је својеврсна химна на аеродромима, улицама и стадионима. Али, политичко-музички однос је ишао и у другом смеру.

Постоји неколико момената у мјузиклима, у позоришту уопште, који носе тако узбудљиву најаву да судбина долази. Таква је песма Још један дан у великом финалу првог чина мјузикла Јадници. Ову песму је, као главни адут у председничкој кампањи, користио Бил Клинтон. Сатира и критика су једна ствар, али је очигледно да политичари мисле да мјузикли могу да увере масе у њихову несумњиву искреност.

Коса је 1968. године била кључ у једном од великих културних покрета времена – мирним протестима против рата у Вијетнаму. Ова представа није постигла бродвејски успех захваљујући редовној позоришној публици. Тек после три године извођења на Бродвеју, та публика је почела да у већем броју долази на Косу. На првим извођењима представу је гледала публика која је волела ту врсту музике и припадала култури којој је Коса помогла да изађе из подземља и доспе на Бродвеј. Она је омогућила хипи покрету да се приближи месту високог профила, а мировњацима је дала прилику за митинге.

Коса је, заједно са Исусом Христом Суперстаром, учинила да рокенрол музика постане прихватљива за „уљудно“ друштво. Обе представе су употребљавале поп песме које су претходно биле реализоване на успешним албумима. Време Водолије и френетични гитарски рифови из Суперстара вртели су се на радио станицама широм света.

Музика коју су конзервативни кругови оцењивали као дело Сатане преплављивала је младе генерације које су у њој проналазиле свој глас. Мјузикли који су носили снажан драмски контекст доводили су нову публику у позоришта и чиниле ову музику пријемчивом и за оне који су је до тада осуђивали.

Мјузикл постаје кутија за играчке

Када су дошле славне осамдесете и са њима и ера мега-мјузикала – оних представа које су обишле цели свет – музички театар је изненада добио праву економску снагу. Многе области су биле захваћене овом променом. Постало је незамисливо да становник средњег Запада у животу не види бар једну бродвејску представу било да је то на регионалној турнеји или у јаким центрима какав је Чикаго.

Пре десетак година Фантом из опере је „прогонио“ становнике Пекинга. Локални произвођачи су осмислили низ маркетиншких производа међу којима и парфем са именом главног женског лика Кристине. Нисам имао прилику да га помиришем, али је та врста потрошње цветала.

И онда, као нека врста мини револуције, дошла је Мама Миа! која спада у категорију не тако добрих мјузикла (пријатних, можда, али после пола сата ваш поглед почиње да бледи и ви упадате у неку врсту ступора – то је музички еквивалент ријалити програмима). Свеједно, то је био велики успех на благајнама и давао је охрабрење стидљивим продуцентима да ризикују и без великих осцилација зарађују пристојан новац.

После мјузикла Мама Миа! стигао је низ представа које су биле засноване на популарним хитовима музичких група и појединаца. Музички импресарији су резоновали да, ако је „Абино“ дело радило за њих, зашто да не ископају „Квин“? Или Мајкл Џексона? Или Род Стјуарта? Или... до бескраја.

То, заједно са ефектом Краља лавова где је „Дизни“ продукција доказала да чувени филмски наслов може да буде пребачен на сцену, производи несрећне али далекосежне последице на индустрију. Хоћете ли да озвучите Господара прстенова? Реците само где да потпишем. Имате нови шоу о студентској побуни? Ех, само продужите даље. Оваква револуција у поимању жанра представља највећу опасност коју је мјузикл имао у својој историји. У многим новим извођењима је мјузикл постаје кутија за играчке за одрасле.

Али, у годинама које су иза нас, нема сумње да су мјузикли оставили свој траг – финансијски, друштвено, културно, чак и политички. Они могу да мењају свет – и то – не само за једно вече.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(среда, 26. феб 2020, 07:08) - anonymous [нерегистровани]

Hvala

Uzivala sam citajuci.