Стварност, маћеха уметности

Однос уметности и стварности многострук је и тешко га је описати у пар редова. Но, речено тек с нешто хумора, он наликује вицу који се препричава деценијама.

Дође, дакле, пацијент код лекара са ножем у грудима и кркљајући затражи прву помоћ. Лекар, међутим, погледа на сат и каже: "Жао ми је, не могу вам помоћи, јер ми је истекло радно време." "Али, умирем", одвраћа онај са ножем. "Јесте", каже лекар, "сви тако умирете баш пред крај мог радног времена. Ипак, имам идеју". На то лекар извади нож човеку из груди и забоде му га у око: "Идите код очног лекара, он ради до пет."

Замислимо да је човек са ножем у грудима уметност, а да је стварност лекар и добићемо праву слику односа измаштаног и стварног. Искрено речено, уметност никад није била потребна стварности. Наоко, јасно је зашто. Ако је уметност преслика реалног, како је говорио Платон, онда је непотребно да нешто што је вештачко буде замена за опипљиво.

Ово мисле многи натур-љубитељи уметности. Признају једино реализам и питају се зашто уметност која ништа не представља постоји. Други, тек мало мудрији, тврде да је уметност посегла за апстрактношћу и експресионизмом из немоћи. Видели су, према тим другима, уметници да им је Платон наместио филозофску клопку, те су се окренули линијама, бојеним површинама, опису унутарњих стања јунака, или атоналној музици.

Шта је заправо истина? Истина је да је уметност одмах након антике постала у неку руку апстрактна. Већ у средњем веку настају прва уметничка дела која осликавају недокучиво (божански прикази на фрескама), звуче небески (реквијеми) и описују несазнајно (Дантеова "Божанствена комедија"). Већ у том часу уметност постаје више од онога што је садржај грчке речи "мимесис", односно "пресликавање".

Шта се збива у уобичајеној уметничкој пракси? Узимају се делови реалности и пребацују у схематизовану мапу. У књижевности то махом наликује сну. На начин на који сањамо, у основи на исти начин пишемо. Само, уметност није фантазмагорија и за разлику од сна, мора бити доследна. То, речено језиком Станиславског, значи да ако на почетку дела пушка стоји на зиду, до краја она мора да опали.

Уметност, смемо најзад рећи, постоји због композиције. Устројство дела је оно што бирамо пре самог чина стварања. То је оно што неки писци називају доминантни тон писања. Композиција је идеална мрежа у коју се утискују делови стварности. А они се бирају и немилице кроје тако да се уклопе у дату уметничку мапу. Прави уметнички професионалци најпре одаберу систем, а тек потом траже подесну стварност за њега.

На овај начин долазимо до апсурдног односа уметника и хедонисте. Они који славе живот презиру уметност, јер је вештачка, а они који се баве уметношћу ниподаштавају живот, јер је само толико добар да се од њега узму делови и укроје према узвишеним потребама кларизма и савршених пропорција.

Зато би се виц с почетка текста можда могао испричати и обрнуто: "Дође лекар са ножем у грудима код пацијента и кркљајући затражи прву помоћ..."

број коментара 1 Пошаљи коментар
(уторак, 30. апр 2019, 02:14) - justina [нерегистровани]

moderna slika

Moderna slika, narocito apstraktna u svim vidivima, postala je intelektualno umorna i drustveno neefikasna, samouverena, uobrazena. Smisao je izmanipulisan. Unistice samu sebe.