Два века лазачке поточаре

До пре неколико деценија на сваком мало већем потоку и реци у краљевачком крају било је десет и више воденица. Само на Лазачкој рецу у селу Лазац на обронцима Јастребара, на удаљености од свага неколико километара млело је двадесетак поточара.

Данас ради само једна, најстарија у крају, на задовољство Милутина Миладиновића, последњег лазачког воденичара и ретких помељара о бурној прошлости лазачке воденице судило би се на основу аутентичног сачуваног из времена њене градње. Верни сведоци су воденички јаз, бадањ.

Да није предања која се деценијама преносе с колена на колено, ципун и кров обрасли шибљем и маховином, затим кош, сандук за брашно и стара вага у коју ниједан помељар никада није посумњао.

"Воденицу је саградио мој прадеда Милутин, чије име с поносом носим, око 1830. године. Наследио ју је његов син, мој деда, па мој отац и на крају ја. Највећу љубав према воденичарском послу наследио сам од деде, што је природно имајући у виду то исконски чисто пријатељство и љубав деде и унука", каже власник воденице и последњи лазачки воденичар Милутин Миладиновић.

О последњих пар деценија поточаре у Ласцу са сетом причају и њен власник и ретки помељари. Тако Миланко Миладиновић који с времена на време донесе да самеље бели кукуруз "осмак" за проју каже да је лазачка воденица имала шесдесетак помељара.

Воденичар је устајао у цик зоре, остајао до касно у ноћ да би самлео пшеницу, жути и бели кукуруз, затим јарму за стоку, да сви буду задовољни и поново дођу. Данас, по Миланковој причи, меље се углавном бели кукуруз за проју, најчешће за славе, празнике и друге благе дане.

"Проредило се село, мало ко сеје пшеницу, кукуруз само за своје потребе, а концентрати су заменили јарму и мекиње са поточаре", каже  Миланко Миладиновић.

Председник Месне заједнице Лазац Милан Илић добро се сећа времена када је у Ласцу, на Лазачкој реци, на удаљености од пет-шест километара било 14 поточара.

"Све су имале пуно посла. Некада су помељари чекали и по десетак дана да дођу на ред и самељу свој кукуруз, пшеницу, јечам и друге житарице". Сада, по Милановим речима, ради само Миладиновића воденица, али ни за њу нема много посла.

Иначе у Ласцу, живописном селу на обронцима Јастребара, због бољих услова живота у селу, решених комуналних проблема и бољег стандарда, заустављена је вишедеценијска миграција становништва у Краљево, Чачак и друге градове. Мештани верују да ће то утицати и на опстанак последње лазачке поточаре.