Читај ми!

Од балансирања до зближавања са НАТО-ом: Да ли је угрожен мир на Далеком истоку

Даље зближавање земаља источне Азије са Организацијом северноатлантског споразума могла би да погорша а не стабилизује напету војнополитичку ситуацију у западном Пацифику.

У шпанској престоници Мадриду 29. и 30. јуна одржава се самит земаља чланица НАТО-а, на којем ће, поред шефова држава чланица, као посматрачи први пут учествовати лидери Јапана, Републике Кореје, Аустралије и Новог Зеланда.

Мада се учешће те четири државе ставља у контекст руске интервенције у Украјини коју прати забринутост у азијскопацифичком региону да би Народна Република Кина, охрабрена тим догађајем, могла да у скоријој будућности употреби силу ради реинтегрисања одбегле провинције Тајван, напори које предводи Вашингтон да се европске земље чланице НАТО-а укључе у превентивно обуздавање ширења кинеске војнополитичке моћи у водама Пацифика није новина, већ процес који траје већ неколико година.

Водама у западном делу највећег светског океана у близини кинеске обале са америчким и јапанским војним снагама већ патролирају британска, холандска, па и немачка пловила као средство за одвраћање матице Кине од евентуалне интервенције на Тајвану и као начин за ометање настојања Пекинга да оствари контролу над водама Јужног кинеског мора.

Прошле године оформљен је и нови војнополитички савез АУКУС, који поред Канбере и Вашингтона укључује и Лондон, са циљем да се отежа војнополитички продор Кине у јужни Пацифик, који је традиционално, од краја Другог светског рата наовамо, економски и војно зависан од Аустралије и Новог Зеланда.

Осим тога, Јапан и Република Кореја први пут су учествовали у састанку министара спољних послова НАТО-а у децембру 2020, када је, између осталог, расправљано о расту кинеске војнополитичке моћи.

Реч је дакле о схватању у Вашингтону да је за ефикасно ограничавање кинеског економског, политичког и војног утицаја у Тихом океану, па и шире, потребна мобилизација ресурса и синхронизација деловања великог броја земаља.

То виђење се последњих година претаче у интензивно деловање у сврху изградње чврсте међународне коалиције и није нешто што је проузроковала криза у Украјини, мада она јесте послужила као добар повод за нову медијску кампању против Пекинга и изговор за додатно наоружавање Тајвана и Јапана.

Рад на јачању безбедности заправо је слаби?

У Вашингтону и престоницама њених савезница у региону Азија-Пацифик учешће источноазијских лидера на самиту у Мадриду се види као консолидација и снажење демократских снага које се боре против кршења међународног права и рушења светског поретка од стране аутократија, при чему се наравно пре свега мисли на Москву и Пекинг, а онда и Пјонгјанг.

Јужна Кореја ће чак успоставити сталну канцеларију у седишту НАТО-а у Бриселу, чија ће функција бити да ојача безбедносне везе са европским државама чланицама тог великог војног блока, јавили су прошле недеље корејски медији.

Нови јужнокорејски председник, конзервативац Јун Сук Јол, који је одлучан да земљу поведе у смеру продубљивања војнополитичког савеза са САД и Јапаном, изјавио је да ће се на НАТО самиту концентрисати на јачање коалиције са 30 либералних демократија у изградњи свеобухватног безбедносног оквира за борбу против хакерских напада, тероризма и последица климатских промена.

Јапан и Јужна Кореја ће на маргинама самита у Мадриду имати консултације са САД, као и састанак са представницима Аустралије и Новог Зеланда с којима ће разговарати о томе како обуздати претензије Пекинга да политички, економски и војно оствари већи утицај на острвске државе јужног Пацифика, за шта је конкретан повод споразум Кине са владом Соломонских острва о сарадњи у области безбедности (РТС: САД забринуте због споразума Кине и Соломонских Острва – Пекинг шири утицај на Јужном Пацифику).

Међутим, поједини аналитичари у источној Азији, укључујући ту и понеког усамљеног америчког, истичу да зближавање НАТО-а са идеолошким истомишљеницима на Далеком истоку уместо прокламоване стабилности и просперитета заправо може само поткопати крхку равнотежу и мир у региону.

Ово стога што безбедносно повезивање НАТО-а са Јапаном, Републиком Корејом, Аустралијом и Новим Зеландом шаље поруку Пекингу да се формира глобални војни савез који ће настојати да га спута и изолује на сваком кораку, што ће несумњиво продубити нервозу и неповерење између супротстављених страна у Азија-Пацифику.

Осећај изолованости, свест да прети деценијска тешка борба и за просто одржавање спољне трговине и економског раста јер под разним изговорима прете свакакве врсте санкција, могао би да кинеско руководство присили на исхитрене потезе.

Схватање да ако нешто треба учинити у вези са Тајваном, то треба подузети пре него што глобална антикинеска коалиција јасно дефинише и учврсти модалитете за војну сарадњу и заједничко економско санционисање себи непослушних земаља, могло би да подстакне владу у Пекингу да убрза припреме и (евентуалне) планове за интервенцију на Тајвану.

По тој школи мишљења, ако се жели очувати статус кво у западном Пацифику, односно, обезбедити да Тајван остане дефакто независан од Пекинга и да воде Јужног кинеског мора у највећем делу остану међународне и не постану територија Кине, онда су поред војног одвраћања потребни и дијалог, дипломатија и међусобна економска сарадња Запада и његових азијских савезника са Кином, а не само претње санкцијама, изолацијом и војном одмаздом.

Негативне последице и по међународни положај Републике Кореје?

Проширивање домена деловања НАТО-а са потеза од северноамеричког континента до Европе на Азијскопацифички регион и у свом аспекту који је усмерен на окруживање Русије може имати реперкусије на политичку и безбедносну ситуацију у источној Азији.

То се пре свега односи на Јужну Кореју која, мада је током Хладног рата због идеолошких разлика и подршке Москве севернокорејским комунистима имала лоше односе са Совјетским Савезом, у последњих тридесетак година ужива добре политичке и економске везе са Русијом.

Највећа светска држава учесник је у преговорима шест земаља за денуклеаризацију Корејског полуострва и потписивање мировног споразума између Севера и Југа, што је у интересу Сеула, те је једна од сила чији је пристанак важан за међународно признање уједињене државе корејског народа у случају да на том полуострву у будућности буду превладане идеолошке разлике и дође до спајања Северне и Јужне Кореје.

У том погледу активна сарадња са НАТО-ом је штетна по Сеул, мада он у њој види значајну корист у смислу парирања војној моћи Пјонгјанга (РТС: Јужнокорејске муке због рата у Украјини – телевизори и паметни телефони у вртлогу санкција).

Даље, Русија би као одговор на такво непријатељско деловање Јужне Кореје могла и да снабде режим у Пјонгјангу наоружањем, робом и новцем и тако га подупре, што наравно не би одговарало властима у Сеулу.

У том смислу балансиранија спољна политика претходне јужнокорејске владе коју су чиниле демократе и која је била блажа према Москви и Пекингу чини се трезвенијом од оне садашњег конзервативног режима Јун Сук Јола, која има изразито антисевернокорејски и проамерички карактер.