Читај ми!

Између прве и последње жртве логора Сајмиште – два имена из породичне историје сећања

Постоје историје сећања која нису наша, и историје заборава које смо дуго и предано учили кроз разговоре у по гласа, и уџбенике историје са штурим или прескоченим лекцијама. То су она сећања за која не стигнемо да питамо док смо млади а која нас муче уз сазнање да се гасе са нашим постојањем. То је приватна историја моје и многих других породица.

Између прве и последње жртве логора Сајмиште – два имена из породичне историје сећања Између прве и последње жртве логора Сајмиште – два имена из породичне историје сећања

У среду, 20. априла, на кеју између Старог трамвајског и Бранковог моста на Сави екипе "Градског зеленила" ужурбано поравнавају тек изниклу траву док шмркови из црева цистерне са водом бришу блато са стаза око Споменика Старо Сајмиште.

На споменик се дуго чекало, пуних 50 година од завршетка Другог светског рата, откривен је у априлу 1995. године. Политичке прилике и неприлике померале су датуме и место за постављање споменика. Текст на споменику примерен политичком тренутку, одoкативних 100.000 жртава, "родољуба, учесника Народноослободилачке борбе, жена, деце, стараца...".

Слична слика и у комплексу предратног београдског Сајмишта, касније логора. И ту ужурбано чишћење прилаза СУБНОР-овој плочи постављеној 1984. године на месту где је деценију раније стајала плоча са идентичним текстом. Једна реченица са побројаних 40.000 "свирепо мучених и убијених људи из свих крајева наше земље". 

Кроз овај логор су прво прошли београдски Јевреји и Јевреји доведени из других места у Србији и тада је логор носио име "Јеврејски логор Земун". Потом, логор мења име у "Прихватни логор Земун" и на крају "Сајмиште". Логором су управљали Немци, али је касније предат на управљање НДХ-а на чијој територији се логор и налазио. Отуда су у логор током 1943. и почетком 1944. године довођени и логораши из Старе Градишке и других усташких логора. Међу њима и мој прадеда Васа Аралица и његов син, дедин брат Рајко.

Број заточених и страдалих у том логору никада није утврђен. Место страдања никада није адекватно обележено, а постојећи објекти мењали су намену и власништво. И данас се на месту некадашњег логора могу наћи ресторан, механичарске и вулканизерске радње, а ту су своје место налазиле и теретане и вртићи.

Ове године, коначно, требало би да и у пракси заживи идеја о Меморијалном центру "Старо Сајмиште".

Узимајући само распон броја жртава на обележјима која и данас стоје на месту или ободу логора, 40.000 и 100.000, говори више о нама као потомцима страдалих и о држави чији су то били грађани. Због тога између прве и последње жртве овог логора желим да упишем и два имена из породице моје мајке.

Породична историја сећања

Прадеда Васа Аралица из села Гашница, општина Босанска Градишка. Између два светска рата одлази у Америку, али се враћа када му се разболела жена Јованка. Једина сачувана фотографија је она снимљена у Београду 1931. године.

 

Непуну годину након стварања Независне Државе Хрватске почео је и прогон, хапшење и убијање Срба на територији данашње Босне и Херцеговине, па тако и оних из Посавине и Поткозарја. Већина их је убијена или одведена у логоре 1942. године.

Прадеда Васа и деда-стриц спроведени су у логор "Стара Градишка" 1942. године. Kада су тачно доведени на Сајмиште не знам, вероватно крајем 1942. или почетком 1943. године, а непознати су и датуми њихове смрти.

Једина сачувана фотографија на којој се налази Васин син Рајко снимљена је такође у Београду, у фото-радњи 'Пијаде' 1932. године. На фотографији се уз Рајка налази и дедин други брат Ђуро Аралица (на фотографији у средини) који се настанио у Београду по оснивању Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.

Рајко је са прадедом Васом такође одведен прво у НДХ логор "Стара Градишка", а затим у логор "Сајмиште".

Мој деда Милош дошао је са 16 година у Београд 1922. године где је већ био његов старији брат Ђуро. Оженио се мојом баком Павом рођеном Ћурић из Босанске Дубице и засновао породицу. Моја мајка Рада (Раца) најмлађа је од шесторо деце Милоша и Паве Аралице.

После рата, од обе породице, преко Црвеног крста деда и баба су пронашли само моју Нану, Радосаву Аралицу, најмлађу дедину сестру, која је са 16 година одведена у логор у Немачкој.

Док је купила жито, усташе су јој убиле две сестре, њу су оставили и одвели у логор. Дедин брат Ђуро и сестра Радосава нису имали деце.

За судбину прадеде Васе и брата Рајка сазнали су од човека који је био са њима у логору и сведочио њихову смрт. Прво је умро Рајко, а после и прадеда Васа. Измучени од рада, батина и болести, умрли су гладни и жедни, гледајући у Саву.

Иза Рајка је остао син Милан, док је његова ћерка Милица одведене у дечији логор "Јастребарско" и о њеној судбини се ништа није сазнало после рата. Нана је живела у нади да ју је неко ипак узео из логора и спасао од смрти.

Са друге стране реке у Београду, не знајући за судбине Васе и Рајка као и за друге пострадале у НДХ-а, рат су преживели дедин брат Ђуро, деда и баба са тада петоро деце: Душанком, Васом, Јованком, Јованом и Драганом. Моја мајка рођена је после рата, 1948.

Деду не памтим, умро је пре мог рођења 1969. године, а баке Паву и Нану памтим и са нежношћу их се сећам јер су унеле радост у моје детињство.

Човек који је испричао деди за његовог оца и брата звао се Рајко Рњак, живео је после рата у Новом Саду, и моји баба и деда су га обилазили. Рњак је преживео логор 'Сајмиште' тако што је успео да побегне.

Деда и деда-стриц нису дочекали ни спомен-плочу на Сајмишту из 1974. и 1984. године. Нана је склопила очи на Благовести 1995. године, две недеље пре него што ће открити споменик Старо сајмиште поред Саве. Никада се није прошетала тим кејом. 

Има неке симболике што 22. април и Дан сећања ове године пада на Велики петак, најтужнији хришћански празник. Дан страдања и смрти али и наде да ће они који су пострадали на Сајмишту коначно васкрснути из немара и добити Меморијални комплекс.

Јер ја сам својој породици захвална што ме није учила да мрзим, да делим људе по нацији, вери или идеологији, већ на добре и лоше. Због тога им дугујем – незаборав.

среда, 01. мај 2024.
18° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво