Кућа Лазе Лазаревића ругло, запуштено и заборављено – ко ће то позлатити

Београд – историјски пачворк, мисао о трајању и колективно памћење онога што је током векова уништено и нестало. Први сусрет са њим је доживљај неочекиване блискости с неким кога сте тек упознали.

Моји познаници из иностранства највише воле Калемегдан. Прате Јутјуб канале о изградњи "Београда на води" и јављају ми да кула добро напредује, а да су вечерњи снимци града најбоља туристичка реклама. Неки од њих озбиљно размишљају да свој живот и послове преселе у српску престоницу.

"Инспирише ме тај неухватљив дух Београда који позива на сећање", каже ми гошћа из Шпаније, која је најлепше странице новог романа написала на обали Саве.

Београд је данас велико градилиште. Много тога је изграђено и урађено. Међутим, нешто је заборављено. Или је случајно промакло. Или није било довољно видљиво у евиденцији објеката од посебног значаја за националну историју. Или је у плану за неко будуће време. Или је невидљиво онима који имају моћ да ствари учине видљивим.

Не тако далеко од београдске гостинске собе, Кнез Михаилове улице, налази се кућа у којој је живео и радио писац и лекар Лаза Лазаревић, реалиста и творац српске психолошке приповетке, члан Српске академије наука и уметности.

Отворена трула капија. Двориште прљаво и ишарано графитима. Кућа потпуно оронула и запуштена. Улазна врата отворена. Ђубре свуда. На фасади табла да је ту живео стваралац чија уметничка заоштавштина чини део српске културне баштине.

"И мртви имају право на живот", говорио је песник Танасије Младеновић.

Често се сетим речи књиженика Бошка Петровић "да простор памти". То је велика утеха, нарочито ако томе додамо сазнања из области квантне физике о холографском универзуму.

Мој школски друг, астрофизичар, професор у Америци, каже да захваљујући научним достигнућима можемо бити спокојни, јер свака честица има свест о целини и оно што је постојало не може бити уништено. У некој реалности је увек присутно. До ове приче дошли смо после моје тугованке о кући Лазе Лазаревића, у чијој близини је он провео најраније детињство.

"Ово на фотографији је хорор. Зар ниси рекла да је кућа културно добро и да је под заштитом државе? Ако је тако, не треба да бринеш, све ће бити у реду", каже ми друг који тридесет година није долазио у Србију.

Док сам фотографисала кућу, један господин који живи у тој улици рече ми: "Немојте улазити, унутра често спавају бескућници. Кућа пропада, изгледа наследници не могу да се договоре."

"Наследници могу да се договарају наредних сто година. Кућа је под заштитом. Држава мора да брине о томе", додаје пролазник који је чуо наш разговор.

И сада кад спојим право мртвих на живот, простор који памти и холографски универзум, схватам да су можда неки проценили да није неопходна култура сећања. Јер сећање се уствари само сећа, а простор који памти пронаћи ће себе у холографском универзуму...

И кућу Лазе Лазаревића, кад се скроз уруши и почисте је багери пронаћи ћемо у холографском универзуму. Не брините, све ће бити у реду. Све ће то народ позлатити...