Могу ли роботи да замене живе глумце

По завршетку представе "Долина језе" публика је с неверицом прилазила глумцу на сцени који је седео непомично да би се уверили да ли је заиста реч о роботу или трику. Несвесно је заправо демонстрирала чињеницу да још увек живимо у антропоцентричном свету и да човек не жели да се повуче. Да ли на срећу или на жалост.

Не знам да ли ће икада бити део историје феноменолошких анализа, али познајем људе који новине читају "натрашке" и сећам се времена када их је било много, тих људи, који су много пре појаве интернета, када су се новине, као и књиге, читале више него данас, дан почињали погледом на задњу страну новина.

Интернет и "сурфовање" по њему већ је продукт новог, нелинеарног, посмодерног увида у ствари. Боље рећи, производ поствремена, јер готово да нема дана а да нас не пресретне каква кованица са префиксом пост.

Пре неколико година Оксфордски речник детектовао је учесталу употребу речи постистина и она је те 2016. понела титулу речи године. Објашњење да се реч односи "на околности у којима објективне чињенице имају мањи утицај него емоције и реакције..." потпуно у духу постистинског схватања реалности постало је предмет расправе у којој су једни указивали на погубност става који допушта релативизацију свега а други, у складу са својим осећањем садржаја појма постистина, нудили другачије тумачење те речи.

Постистина се односи на реалност насталу после спознаје истине, сматрају они, под условом, наравно, да се до истине некако стиже. Које год објашњење да усвојите, може бити тачно.

Уосталом, ово је доба постистине, а оно садржи и постуметност и постфилозофију и постхуманизам – вештачка интелигенција нам куца на врата, заправо, постуметност је већ познаје.

Управо ових дана, у доба короне, када са сигурношћу нико не може рећи како ће изгледати реалност посткороне, Битеф нам је донео "Долину језе". Нисам била "на лицу места", али и посредован доживљај је некакав доживљај, рекла бих, судећи по личном искуству, веома јак.

Снимак представе Штефана Кегија на Другом програму Радио телевизије Србије није ме оставио равнодушном. Камерна атмосфера, више перформанс него позориште, више техника приповедачког умећа него мултимедијалног, бар мој доживљај је такав био, омогућила је савршену интеракцију са гледаоцем/слушаоцем.

Ко је био присутан на Скверу Мире Траиловић или испред екрана у властитој соби може наслутити о чему говорим. О бројним значењским слојевима представе могуће је расправљати као и о "позоришном" у целој тој причи, али мени је пажњу привукао један детаљ, на крају, у постизвођачком делу.

Сетила сам се оних људи који новине читају "натрашке" и помислила како би ми, да сам којим случајем прескочила све претходно у представи, тај постфестум гест публике знаковито указао на позицију човека у времену постхуманизма.

Десило се следеће: публика је прилазила роботизованом глумцу/извођачу, сликала га, загледајући га, читав онај механизам коме је алгоритам удахнуо живот и јасно се могло видети да су неки од тих људи, могуће и током представе, на тренутак посумњали у реалност робота и поверовали у појавност живог човека на сцени.

Мени се то, на кратко, током трајања представе десило. Иако најављена, иако сам ја била припремљена за робота на сцени, у тренутку ми се учинило супротно.

Да ли је симулација хуманог била тако добра да је за кратко било могуће поништити границу оригинал/фалсификат, па је неверица у робота на сцени била израз дивљења хуманој интелигенцији да направи вештачку или антропоцентризам чини своје.

Не заборавимо, Бог је створио Адама по властитом обличју, човек је веровао у тај метафизички ауторитет, а онда је пожелео да направи Голема. Традиција јеврејског мистицизма, колико год варирала представу о Голему у једном је јасна. Голем је производ магијског знања човека и може бити опасан, не он, створен за потребе човека, већ силе које га конструишу, само то хумано знање, човекова намера. Нешто попут Франкенштајна, створен да делује за човека док се у неком тренутку не окрене против њега.

Постхуманизам, не као присуство вештачке интелигенције у савременом свету, већ као одсуство хуманистичких принципа на којима цивилизација почива или бар верујемо да почива.

На временској равни у којој је човек заменио Бога и створио антропоцентрични свет, перспектива се помера ка новом, ауторитету вештачке интелигенције, ка постхуманизму о коме се непрекидно говори, али који истовремено побуђује сумњу.

Публика на представи "Долина језе", гестом неверице да је могуће тако савршено симулирати хуманост, несвесно је заправо демонстрирала чињеницу да још увек живимо у антропоцентричном свету и да човек не жели да се повуче. Да ли на срећу или на жалост, показаће будућност.

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 26. април 2024.
7° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво