Глобализација је на респиратору, да ли ЕУ почиње да кашље

У једном недавно објављеном тексту француски политиколог Доминик Моиси поставља питање како високообразовани запослени, заштићени могућношћу да раде од куће, могу уопште приговарати радницима у есенцијалним делатностима на првој линији ватре да је њихов страх претеран. Да ли је коронавирус докрајчио глобализацију и каква судбина чека Европску унију која је показала забрињавајућу несолидарност на почетку ове кризе?

У мору препорука за читање за време изолације понајмање је оних књига о социјалним и политичким последицама пандемије вируса корона.

Ако се изузму неке од документарних и играних серија на стреаминг платформама, неки од пророчких филмских блокбастера насталих још пре првих потврђених случајева, просечно заинтересовани се углавном окрећу белетристици и ауторитетима попут Камија, Сарамага или Пекића. 

Стога је и разумљиво да и оне књиге које су недавно објављене још увек грцају под теретом недозрелих закључака и натегнутих метафора. 

Значајан допринос ипак нуди Иван Крастев, бугарски филозоф, један од водећих интелектуалаца Европе, који у новом есеју на неких 100 страница покушава да одговори шта то пандемија ради са нама и нашим друштвима.

Још занимљивија за шири контекст је чињеница да есеј „Да ли је већ сутра?" не настаје у мултикултуралном Бечу, граду у коме је аутор настањен већ деценију и из кога обилази престижне европске институте држећи предавања о кризи модерног либерализма и ЕУ. 

Не, под претњом непосредне здравствене опасности, Бугарин Крастев, као и стотине хиљада Срба, Румуна и Македонаца и поред доступности неупоредиво ефикаснијих здравствених система у печалби, бира повратак у сигурност матерњег језика, близину породице и познатих места. 

Да ли је овај синхронизовани повратак „космополита и гастарбајтера" у домовину једна банална назнака краја глобализације?

Оно што настаје у ауторовој изолацији у депопулизованом крајолику бугарске провинције јесу интелигентни и на моменте неочекивани увиди у нову европску реалност.

Неухватљива црвена нит 

Тешко је у овом венцу мисли разабрати фину црвену нит: чини се да је пандемија у свом замаху само разоткрила и потенцирала друштвене парадоксе у којима већ дуго живимо. 

А има много парадоксалног у овоме што нас је снашло. 

Затварање граница, пресецање међународних ланаца трговине, ослањање искључиво на националне здравствене системе многе је светске интелектуалце понукало да са својих zoom налога у кућној изолацији констатују успоравање, ако не и крај глобализације. 

И заиста, сасвим је безбедно рећи да је пандемија додатно проширила пукотине глобалног поретка, настале још у финансијској или мигрантској кризи током претходне деценије. 

Са проминентних места се, не само у нашој земљи, чуло да је европска солидарност коју пропагира ЕУ само сан. 

Ту ће се чак и аутори попут Крастева усудити да данашњу ЕУ упореде са последњим деценијама Светог римског царства. 

Националисти као жртве короне

Декадентне фазе ове творевине у којој људи који су живели на њеној територији нису знали да су њен део. 

Иако се белодано показало да су националне државе структурално функционалнији оквир за ублажавање опасности, парадокс лежи у томе што је, упркос свему, пандемија први пут од свих нас начинила истинске космополите. 

Цела Србија, уједињена у једној теми, дубоком пажњом, пратила је вести о броју заражених и мртвих у Бразилу, Кини, Шведској или Белорусији. 

Иако смо тачно у 15 часова били приковани за ТВ пријемнике, у подсвести нам је било кристално јасно да ће коначно превазилажење кризе неминовно зависити управо од глобалне размене научних истраживања и сазнања. 

Ако је ЕУ тако неславно показала своју слабост, не би ли то требало довести до јачања националних суверенистичких снага? По најсвежијим анкетама, рејтинзи немачке странке AfD и француске Front National или Салвинијеве Lega Nord ипак падају као зреле крушке. 

И овде Крастев као стручњак за евроскептичне покрете долази на терен социјалне психологије и као покушај објашњења уводи дистинкцију између појмова анксиозности и страха. 

Док се под анксиозношћу подразумева дифузна и нејасна представа о рђавој будућности, страх је конкретна опасност од које се треба дневно одбранити рецимо социјалном дистанцом или ношењем маски. 

Страх од својих 

Људи који се анксиозни изражавају бес и незадовољство, људи који се плаше немају тај луксуз већ се боре за преживљавање. 

Претходних неколико месеци нису били повољан амбијент за ове партије, тзв. популисти ипак више воле кризе које сами засаде, негују и култивишу, али не и оне за које ни сами нису спремни. 

Криза ковида 19 јесте на пречац остварила њихове представе о већој аутономији држава чланица и затварању граница, али то ипак није национализам који су они желели. 

Културални национализам који је виђен у мигрантској кризи 2015. уступио је место „територијалном национализму". 

Доминантно осећање страха није усмерено ка надирућим непознатим племенима и њиховој култури и обичајима, већ ка свима онима који долазе споља на нашу територију и потенцијално у себи носе мутирани вирус. 

У овом контексту се чак и у припадницима сопствене нације на раду у иностранству слути опасност потенцијалних клицоноша. 

Ипак, могао би се стећи утисак да Крастев овде тенденциозно потцењује тзв. суверенистичке опције у Европи. 

Незадовољство и бес несумњиво јесу валута којом тргују популисти, а они могу доћи крајем здравствене и доласком економске кризе. 

Емпатија на даљину

Ако нас после свега чека кресање плата и пензија, затварање компанија и масовна незапосленост, биће то терен у коме ће центрифугалне силе у Европи поново закорачити на сцену. 

Већ присутне друштвене неједнакости, сада продубљене новим економским посртањима, само ће додатно хранити овај бес и незадовољство. 

Зато у једном недавно објављеном тексту француски политиколог Доминик Моиси поставља питање: Како високообразовани запослени, заштићени могућношћу да раде од куће, могу уопште приговарати радницима у есенцијалним делатностима на првој линији ватре да је њихов страх претеран? 

Било би благородно за заједницу да добростојећи слојеви из урбаних средина, и поред муке због ускраћеног летовања у монденским местима и затворених азијских ресторана, пронађу нешто емпатије за касирке у супермаркету, али чини се да ни то неће бити довољно за већи степен социјалне правде. 

Вирус, видимо то и у медијима, погађа и славне и богате, али не умиру сви једнако. 

Када влада нареди „остани код куће", онда је предуслов за то да постоји „кућа". 

Нема превелике разлике у томе да ли сте мигрант који дели собу са пет цимера у проблематичном Париском арондисману или живите у ромском насељу негде у јужној Србији. 

Тешко да је у овом случају останак код куће валидна опција. 

Многи су и у овом догађају видели специфичну историјску цезуру, црног лабуда, катастрофу, али тако нешто се не дешава први пут.

Слепило као избор 

Већ су септембар 2001, 2008. или лето 2015. проглашавани одсудним историјским тренуцима, али је питање да ли су то биле истинске вододелнице или се ипак радило о привременим ишчашењима постхладноратовског света. 

Постоји ипак нешто што овај догађај чини посебним, а то је уверење да је све могуће. 

Преко ноћи се затварају границе у целој Европи, што није било замисливо ни током најмасовнијег мигрантског таласа, демократија и парламенти и без значајнијег отпора бивају суспендовани, а грчки народ вероватно са очима пуним неверице ових дана гледа Ангелу Меркел и схвата како заједничко задуживање Европске уније у циљу превазилажења кризе земаља чланица није противприродни блуд, већ реална политичка одлука.

И све ово нам говори да иза многих, наводно као клисурине, постојаних истина стоји политика. 

Курс те политике се може променити и он ће свакако одредити будућност целог континента. 

Па ипак, било би мудро застати и разумети где се сада налазимо.

С тим у вези више него заводљива је актуелност Сарамаговог романа „Слепило" из 1995. године. 

На једном месту аутор ће написати: „Ја мислим да смо сви ми слепи; слепци који могу да виде, али из неког разлога не виде". 

И као што португалски нобеловац мудро закључује, епидемија суштински не мења свет. Она чини да боље видимо свет у коме већ живимо.

број коментара 4 Пошаљи коментар
(понедељак, 27. јул 2020, 13:46) - anonymous [нерегистровани]

Текст

Одличан текст, питак, одмерен и у мору апокалиптичних ових дана, сасвим нормалан. Једина замерка је на наслову који не одговара претерано тексту.

(петак, 24. јул 2020, 11:02) - anonymous [нерегистровани]

Globalizacija

Lepo,promisljeno I da stilom napisano.Svaka cast.

(петак, 24. јул 2020, 10:29) - Zoran Markovic [нерегистровани]

Treba nam

Izbalansiran tekst, forsirajte više ovakvih...

(петак, 24. јул 2020, 10:27) - Goca [нерегистровани]

Odlican tekst

Dobar tekst!