Трпела сам изливе беса таксисте, а онда ми је прекипело

Оператер ми је рекао да ће такси доћи за седам минута. Пошто сам журила да стигнем на посао, то ми је деловало као вечност. Зато сам се и обрадовала када је стигао за пет. А онда је почео психички да ме малтретира.

Када се возим таксијем, држим се општеприхваћених тема: временске прилике, гужве у граду, непажљиви пешаци. Даље од тога не идем. Не знам ко заправо седи за воланом, исто као што ни он не зна ко му је путник.

Када су прошле године таксисти штрајковали због Car:go-а, наслушала сам се свега и свачега. Сав бес који се сакупио у возачима, морали су да поделе са мном, иако смо ми, најобичнији грађани, највише трпели због њихових блокада улица.

А ја сам само хтела да ме превезу од тачке А до тачке Б и размишљала о томе како ћу следећи пут да узмем баш тај Car:go, њима у инат. Они бар не оптерећују муштерије, па макар то било и само због могућности негативне рецензије од стране путника.

Увек сам ћутала.

Када је, након свега пет минута таксиста овај пут стигао, рекла сам да је баш супер што је поранио и сугерисала куда да идемо због радова на путевима. Ништа више од тога. Започела је најдужа вожња у мом животу.

Сав гнев који се у њему гомилао дуже време, одједном је експлодирао. Уз жустре гестикулације, клаћење у седишту, непрестано окретање ка мени, повишен тон и по неку псовку, критиковао је радове у Београду, уређење Трга републике, власт, сматрао је да баш ја треба да чујем његово мишљење о РТС-у, а као и сви домаћи стручњаци, није заобишао ни питање короне и цене маски. Стигао је и до навијача Звезде и Партизана и њихове "поделе сектора", а своје место су нашли и хомосексуалци и усташе.

Притом, он не може да зна да ли сам ја геј, да ли сам хрватског порекла, да ли ми је мајка или отац члан Кризног штаба, или ми је брат у Алкатразу.

Осећала сам се нападнутом. Седим у аутомобилу, са човеком којег не познајем, који 10 минута виче. Плашим се било шта да кажем, да га додатно не наљутим. Са толико гнева у себи, плашим се и да би могао да буде насилан, иако сам истовремено свесна да ништа од тога на шта он кука није упућено мени. Ја сам у том тренутку његов психотерапеут, који седи и ћути и захвалан је на прегради која нас дели (хвала короно).

Да ли треба нешто да кажем, или је боље да само ћутим и надам се да ће он престати да говори? Али вика не престаје, а ја не треба да будем жртва психичког малтретирања, ја сам само муштерија која тај превоз плаћа. Смишљала сам шта бих могла да одговорим, али ми је било јасно да ћу само ући у расправу у којој не побеђују аргументи. Шта ми је преостало? Да запамтим број таксисте и зовем централу да се жалим на његово понашање?

Сетила сам се како је једна моја другарица решила сличну ситуацију: Само је рекла - платила сам вам да возите.

Када смо били довољно близу одредишта, да у случају да ме избаци из возила могу пешке да стигнем, рекла сам му: "Ви сте мене толико напунили негативном енергијом, а ја сам само хтела да ме превезете и за то вас плаћам".

Онда се све променило, почео је да се извињава, да објашњава како је несрећан јер му дете по завршетку факултета осам година није могло да нађе посао, па се одселило из Србије.

"Имаш ли посао", питао ме. Имам. "Јеси ли задовољна?" Јесам. Довиђења.

Да је бар био Car:go, могла бих да му дам високу двојку - ипак се извинио, а читава сам стигла на одредиште.

Када већ плаћам услугу такси превоза, и то не мало, нисам дужна да слушам туђе проблеме, довољни су ми моји. Исто тако ни фризери у салону не морају да слушају моје исповести. За то ћу се, ако мислим да је потребно, обратити психологу, који за то јесте плаћен, или свештенику који нема избор. Неким мојим онлајн пријатељима за то служе друштвене мреже, и то је у реду, јер тамо бар могу да их "отпратим" или "сакријем" ако не желим да читам.

Знам за један козметички салон у којем се власница "заштитила" од својих муштерија тако што је ставила напомену на улазу да је забрањен разговор о приватним стварима са радницима. Ако може да се стави знак да је забрањено пушење и улазак кућних љубимаца, такси удружења би могла да ставе налепницу којом ће заштитити и путнике и возаче непотребне приче, или да их приликом наручивања возила питају да ли то желе. Па ко воли, нек изволи.

Ја нећу више да ћутим, јер онда ће и особа која после мене буде села у тај такси такође трпети исту врсту (ненамерног) насиља.

Број коментара 15

Пошаљи коментар
Види још

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 25. април 2024.
7° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво