Док је позоришне публике, ни бомбе нас не заустављају

У среду, 24. марта 1999. године, ансамбл Драме Народног позоришта гостовао је са представом „Кокице” на фестивалу Дани комедије у Јагодини. Представа је почела у 20 сати. Око 20.15 сирене над Јагодином означиле су почетак ваздушне опасности и почетак агресије Северноатлантског савеза на Југославију.

На сцени су били Наташа Нинковић и Иван Јевтовић. Пришао сам им и прекинуо представу - најпре привремено, а убрзо потом и коначно. Публика је евакуисана из сале.

После неколико минута читава Јагодина је остала без струје. Уметнички и технички ансамбл представе се у потпуном мраку припремио за пут.

Људи су били узбуђени због тога што нису могли да ступе у контакт са породицама у Београду. Један од техничара ме је гласно напао: „Где си нас ово довео, управниче?"

Два наша камиона и аутобус стигли су у Београд нешто после 23 сата. Декор и костиме смо оставили у Јагодини. Остатак ноћи сам провео у Клубу Народног позоришта гледајући вести светских телевизијских станица.

Кризни штаб и кризни репертоар

Већ следећег дана формиран је Кризни штаб Народног позоришта који се редовно састајао два пута дневно: у 9 и у 12 сати.

На једном од првих састанака одлучено је да ће Народно позориште наставити са радом у условима ратног стања. Представе ће бити приказиване по новом, ратном режиму.

Из репертоара је привремено изостављено неколико наслова чије извођење није гарантовало потпуну безбедност за извођаче и публику. Уведена је радна обавеза за све запослене у Народном позоришту.

На састанку свих београдских позоришта, одржаном у Атељеу 212, чули смо различите ставове о томе да ли играти представе у условима ратног стања. Било је и колега који су отпутовали у Будимпешту и Црну Гору.

Своју прву представу у условима ратног стања Народно позориште је приказало на Светски дан позоришта, 27. марта у подне. Била је то Росинијева опера Пепељуга. Пре почетка, пред крцатом двораном, са сцене је изговорен текст поруке коју смо упутили националним театрима широм света.

Будући да Наташа Јовић, која је певала улогу једне од Пепељугиних сестара, није успела да допутује на представу, обе роле сестара певала је Сања Керкез. Публици смо се том приликом обратили редитељ Јагош Марковић и ја.

Истог дана, на сцени „Раша Плаовић" изведена је драмска представа Мамац, по тексту Давида Албахарија. Прочитано је и писмо које је ансамблу наше Драме упутила редитељка Мира Ерцег из Берлина.

Мање од три гроша 

Већ тог, првог дана, догодило се нешто што ће наставити да се дешава и на свакој наредној представи: успоставила се сасвим нова, нама дотад непозната, атмосфера проистекла из невидљивог контакта гледалаца и уметника на сцени.

Старије београдске госпође су ми прилазиле и говориле: „Ви нам спасавате живот". Испред улаза у Народно позориште формирани су дуги редови. Да би биле завршене пре мрака, представе су почињале у 16 или 17 сати. Увели смо улазнице по симболичној цени од 1 динар, а тако остварени приход уплаћиван је Црвеном крсту.

Првих, најнеизвеснијих дана, прављен је дневни репертоар („за прекосутра"), убрзо смо прешли на тродневни, а затим и недељни ритам прављења репертоара.

Када је, међутим, снабдевање струјом постало неизвесно, Позориште се поново вратило краткорочном планирању играња представа.

Предворја су била облепљена упутствима за евакуацију у случају опасности и путоказима који воде ка склоништима: ресторану „Боеми" и сцени „Раша Плаовић". Догодило се да је после оглашавања сирена за ратну опасност привремено прекинута само једна представа - Идиот.

После петнаест минута, уз сагласност ансамбла и публике, играње представе је, међутим, било настављено. 

Добровић у котларници 

Једног дана смо имали необичну посету. Дошла су двојица војних „безбедњака" из суседног Дома Армије. Питали су да ли Народно позориште има вредне уметничке слике и предмете.

Показао сам им слику Петра Добровића која је висила на зиду управничке канцеларије. „Добро би било да је склоните на неко сигурније место."

Гледао сам их са немим питањем на уснама. Одговор је одмах уследио: „У случају распрскавања стакла на фасади".

Наш Добровић је тако привремено завршио у подруму старе котларнице. Другом приликом, посетили су ме инспектори који су водили случај недавно убијеног новинара Славка Ћурувије.

„Зашто сте дошли у Народно? Овде Славко није имао непријатеље", рекао сам одмах пошто су се представили. Један од њих је склопио своју бележницу: „Нашли смо Ваше име у његовом телефонском именику".

На Велики петак, 9. априла, ансамбл Драме је концертно извео Есхилове Персијанце, класично дело о поразу силног и охолог освајача у сукобу са Грцима. На сцени су се тада појавили прваци: Раде Марковић, Петар Банићевић, Бранислав Цига Јеринић, Ксенија Јовановић, Предраг Тасовац, Мида Стевановић... 

На састанку културних радника Београда који је одржан поводом бомбардовања прштало је од патриотских изјава. Изашао сам у ходник. Тамо ми је, у пролазу, један од конобара поверљиво дошапнуо: „Овде вас не воле". Одговорио сам му цитатом из Крлеже: "Патриотизам је последње складиште хуља".

Спасоносна бурад 

После неопходних техничких припрема подигли смо отворену сцену у Доситејевој улици. Прва представа је била Мандрагола Никола Макијавелија, одиграна у суботу, 29. априла. На тај начин је створен изузетно потентан театарски простор који је Позориште могло да користи у условима када нема струје или за многе садржаје у летњим месецима. Ту је играна Шекспирова Укроћена горопад, а одржан је и Дечји позоришни маратон. 

Примабалерина Ашхен Атаљанц је допутовала из Берлина преко Софије да би играла у балету Самсон и Далила.

На дан играња представе нестало је воде. Струју већ обезбеђујемо уз помоћ агрегата. „Шта ћемо, управниче? Да откажемо представу?"

Решење налази Служба одржавања која поставља бурад са водом у гардеробе уметника. Пуна сала одушевљено поздравља уметнике. Са Кипра стижу поруке некадашњих колега: "Све ће вас побити".

Мијач и Хандке

Позориште је обезбедило права за приказивање дела Петера Хандкеа Вожња чуном или Комад за филм о рату.

Светска праизведба је била планирана за почетак јуна у бечком Бургтеатру, у режији Клауса Пајмана.

Београдску премијеру смо планирали за крај септембра, уз могућу координацију с програмом БИТЕФ-а.

Крајем априла у просторијама Народног позоришта одржали смо састанак са Хандкеом и редитељем Дејаном Мијачем, који је са пробама представе почео 30. маја. Подела је била одлична: Раде Марковић и Цига Јеринић као прослављени филмски редитељи који у Босни покушавају да сниме филм о рату. Мијач и Хандке у Народном позоришту, најзад!

Балкан не може без трагедија

Завршавајући сезону 1998/99, Народно позориште је почело да се припрема за учешће на фестивалима који се одржавају током лета.

Добили смо позив да Опера наступи у римском позоришту „Систина". Понуђено нам је да током три недеље изводимо представе италијанског и словенског репертоара.

У јуну сам путовао у Солун и Атину, где смо планирали извођења представа Тројанке и балетског дивертисмана.

На позив колега из грчког синдиката глумаца који су прикупили помоћ за српске уметнике, почетком јуна у Атини сам учествовао на конференцији за новинаре.

Дао сам интервју дневном листу Елефтеротипија. На питање како видим расплет будућих догађаја изјавио сам: "Није велика мудрост бити пророк на Балкану, где се најчешће све завршава трагичним исходом са много страсти и крви. Ствари неће бити решене брзо. Пред нама је, у сваком случају, дуг и неизвестан процес".

Преводитељка Гага Росић је заплакала.

Разрешење 

У периоду између 24. марта и 13. јуна ансамбли Народног позоришта су, са великом одговорношћу и примереном дисциплином, припремали и изводили представе, како то позоришна професија налаже.

Почетком јула Народно позориште добило је Орден „Вук Караџић" за изузетан допринос очувању духа у време агресије НАТО-а. На састанку Управног одбора је прихваћена наша позоришна стратегија под насловом „Спремни за миленијум” и усвојен предлог репертоара за сезону 1999/2000.

Једног јулског дана седео сам у канцеларији и разговарао са позоришним критичарем Жељком Јовановићем. Састанак је прекинула секретарица Гордана Вићентијевић која је ушла и збуњено ми предала папир: „Шта је ово, управниче?" Било је то Решење Владе о разрешењу дужности управника Народног позоришта.

Нова управа Народног позоришта није наставила рад на инсценацији Хандкеовог комада Вожња чуном или Комад за филм о рату.

Небојша Брадић је био управник Народног позоришта од 1997. до 1999. године.

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

среда, 24. април 2024.
14° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво