На истоку Европе мирише на рат, да ли ће Србија морати некоме да окрене леђа

Ситуација на истоку Европе је напета: НАТО, Кијев и Вашингтон поручују да Русија спрема напад на Украјину, а Москва поставља максималистичке захтеве којима би јој се гарантовала безбедност. Саговорници емисије "Око" говорили су о томе да ли је могуће да две велике светске силе постигну договор и да ли ће се тражити од Србије да изабере стране ако дође до сукоба.

Младен Лишанин, истраживач Института за политичке студије, каже да Владимир Путин зна да САД не могу да пристану на захтеве Москве у облику у ком су представљени.

"Они су максималистички с намером да се кроз процес, који ће бити нешто више мучан и опаснији, дође до најмањег заједничког садржаоца", каже Лишанин.

Циљ јесте да се заустави ширење НАТО-а, а Лишанин сматра да би у Путиновој администрацији били спремни да се одрекну експлицитне формулације која би била шамар на који САД не би пристале, у корист елегантне формулације: да нарочито убојите снаге НАТО-а неће бити распоређене.

"То је компромис који значи да Русија не би пуно тога морала да дâ, а могла би да добије. САД би морале дугорочно да дају, али у Бајденовој администрацији би то сматрали добицима, а не губицима", каже Лишанин.

Додаје да разговори Вашингтона и Москве нису ствар која ће иницирати ратни сукоб, али да то може да буде напад централних кијевских власти на источне регионе и око тога Вашингтон и Москва могу да се договарају, ако постоји разум у Вашингтону да се утиче на Зеленског", наводи истраживач Института за политичке студије.

Новинарка и колумнисткиња Недељника Љиљана Смајловић каже да је актуелни председник САД Џо Бајден слаб председник, али и да због тога мора да покаже зубе, што представља опасност за актуелну ситуацију на истоку Европе.

С друге стране је руски председник Владимир Путин, коме је, каже Смајловићева, усмено речено да не може да добије писане гаранције које Русија тражи, али да Украјина није спремна ни безбедносно ни демократски да постане чланица НАТО-а још деценијама.

"Не видим како Путин може да пристане на ову врсту обећања", каже Смајловићева, која подсећа да су Црна Гора и Албанија чланице НАТО-а.

Ово је опасна ситуација и зато што стране у сукобу погрешно дешифрују намере својих противника.

У случају сукоба позиција Београда била би отежана

Из српске перспективе постоји страх од жешћег сукоба јер би позиција Београда била отежана.

"Не смеш да правиш савезништва ни против држава које су ти нажао учиниле, а камоли против оних које нису. Мислим да ће Американци, а по свој прилици и Руси, ако буде жешћег сукоба, тражити разне доказе добрих намера", навела је Смајловићева.

Подсећа да се у таквој ситуацији нашао Пакистан, који је био позван на Самит за демократију, али Имран Кан није отишао на тај виртуелни самит како не би повредио Кинезе.

"Ако Пакистан не може да иде на виртуелни самит да не би испало да је стао против Кине, замислите какви ће бити на нама притисци да покажемо лојалност разним гестовима", каже колумнисткиња Недељника.

Лишанин каже да док је криза ниског интензитета, притисак није на Србији. "Али, ако би дошло до ескалације, у року од шест месеци до годину дана пред Србијом би могли да се нађу незгодни избори. Нисам сигуран да не бисмо нашли начин да се извучемо", наводи Лишанин.

Поглед из Рима

Жељко Пантелић, новинар из Рима, каже да рата неће бити јер западноевропске чланице немају ту врсту психозе као источне чланице – што је логично јер нису близу Русије и немају турбулентну историју с том земљом.

"Имамо поделу у ЕУ на источноевропско крило НАТО-а, које гледа у Вашингтон, и Италију, Француску и Немачку, које су чак и против озбиљнијих санкција Русији. Они желе да укључе Русију, да буде партнер, а не противник, то се види у изјави Макрона", каже Пантелић.

Указује да Немачкој никако не одговара заоштравање односа с Русијом због гаса, јер се зелена револуција Берлина ослања управо на природни гас.