Читај ми!

Принц Филип – никада до краја прихваћени православац

Рођен на Крфу као наследник грчког и данског престола, Грчку је напустио као беба после војног пуча у корпи за воће уместо у колевци. Био је ратни херој у Другом светском рату, једина љубав краљице Елизабете Друге о којој се бринуо целог живота ходајући један корак иза ње. У тај корак је стала сва подозривост дела британског друштва које му је замерало особену духовитост и порекло.

Смрт војводе од Единбурга обелодањена је одмерено и без помпе. Саопштење да је принц Филип преминуо мирно, у раним јутарњим часовим 9. априла, стављено је на капију дворца у Виндзору где је данско-грчки принц провео своје последње дане.

Протоколарна природа самог чина није само Британце, већ и читав свет, подсетила на улогу британске монархије као чувара традиције, али и указала и на чињеницу, коју је лако пренебрећи, да је принц Филип рођен пре безмало једног века 10. јуна 1921. године када је призор краљевске послуге, која свету саопштава вести прогласом на капији двора био прилично нормалан и уобичајен начин комуникације.

Зато није нимало претерано рећи да је животна прича принца Филипоса, уједно и прича о историји Европе за последњих 100 година.

Грчки корени

Принц Филип рођен је на Крфу као наследник грчког и данског престола. Крштен је у православну веру у цркви Светог Ђорђа у тврђави града Крфа.

Рођен је у веома бурном и неповољном политичком тренутку за Грчку. Било је то време грчко-турског рата, који је трајао од маја 1919. до октобра 1922. године. Циљ грчке кампање у Малој Азији било заузимање територија, које су Атини савезници, а посебно тадашњи британски премијер Дејвид Лојд Џорџ, обећали за сабораштво у Првом светском рату.

Рат је завршен не само војним поразом Грчке, већ и највећом разменом становништва у том делу света од пада Византијског царства. Народ је кривца за пораз пронашао у краљу Константину Првом, који је ухапшен 27. септембра 1922.

У опасности је био и Филипов отац грчко-дански принц Андрија, као уосталом и цела краљевска породица. Тако је у децембру 1922. породица будућег супруга британске краљице прогнана из Грчке.

Филип је, тврде историјски записи, земљу напустио у корпи за воће уместо у колевци, поделивши тиме изгнаничку судбину преко три милиона Грка, протераних из новорођене турске републике.

Током живота, принц Филип никада није говорио грчки, а 1992. је признао да га разуме. Но, са мушким члановима породице посећивао је Свету Гору и на свог најстаријег сина пренео свест о вези са православљем.

Распад изгнане породице

Први Филипови дани у изгнанству протекли су у прелепом и пребогатом западном предграђу Париза – Сан Клуу. Но, до десете године, млади принц, описан у својој првој школи – америчкој школи Елмс у Паризу – као "изузетно лепо васпитан", доживео је потпуни распад своје породице.

Четири старије сестре су се поудавале за немачке принчеве, мајци – принцези Алиси је дијагностикована шизофренија, а отац се преселио у Монте Карло.

Млади Филип завршио је у Великој Британији са поенглеженим делом породице, која је променила презиме Батенберг у његов енглески превод Маунтбатен. Старатељство над Филипом преузео је лорд Милфорд Хејвен, други маркиз од Маунтбатена.

Образовни аскетизам

Године 1933. када је Адолф Хитлер сео у фотељу немачког канцелара, принц Филип је из Кансингтонске палате где је живео са Маунтбатеновима допутовао на школовање у покрајину Баден-Виртемберг.

Разлог је била уштеда новца, честа у изгнаним краљевским породицама, јер је власник школе у замку Салем био један од зетова принца Филипа, војвода од Хесеа.

Саму школу, засновану на стоицизму и аскетизму, водио је Курт Хан. Он ће само четири године касније због антисемитизма побећи у Шкотску где оснива чувену школу Гордонстоун, засновану на истим принципима. Са њим ће у Единбург поћи и принц Филип, који је у међувремену изгубио и свог старатеља, преминулог од рака коштане сржи, и сестру Сесилију, која је заједно са супругом војводом од Хесеа, децом и свекрвом, погинула у саобраћајној несрећи као једини нациста у породици.

На другој страни била је Филипова мајка, принцеза Алиса, чије је име, због сакривања Јевреја у Другом светском рату, на списку праведника у јерусалимском Јад Вашему. Филип је остао у Гордонстоуну две године.

Целог живота ће хвалити аскетизам професора Хана, а у Гордонстоун ће послати и свог најстаријег сина принца Чарлса чијем уметничком сензибилитету стоицизам чувене школе није нимало пријао.

Ратни херој

Други светски рат затиче грчко-данског краљевића у британској краљевској морнарици. Принц Филип бориће се против двојице зетова – Кристофа од Хесеа и Бертолда од Бадена.

Ратна војна каријера одвела га је до Индијског океана, а затим вратила до родне Грчке где се истакао у бици за Крит. Изгнани принц је тако стекао и орден Грчког ратног крста младе републике.

Учествовао је у обезбеђивању савезничког искрцавања на Сицилију. Крај рата дочекао је на Пацифику као један од сведока јапанске безусловне предаје у Токијском заливу.

У Британију се вратио 1946. године на разарачку ХМС Велп као један од најмлађих главнокомандујућих официра целокупне британске морнарице.

Љубав са Елизабетом

Будућу супругу упознао уочи самог почетка ратовања нашавши се у пратњи британских принцеза Елизабете и Маргарете приликом посете краља Џорџа VI његовој поморској академији у Дартмуту.

Елизабета је имала само 13 година, али се заљубила на први поглед. Пар се дописивао током целог рата, те је Филип Елизабету запросио одмах по повратку са Пацифика. Краљ Џорџ VI пристао је на брак, али је званично саопштење веридбе одложено на годину дана до 21. рођендана и пунолетства тадашње престолонаследнице, које је обележено њеним историјским говором у којем се обавезала на доживотно служење народу.

Веридба је постала званична 10. јула 1947. године. У међувремену, Филип је постао британски држављанин, одрекао се грчког и данског аристократског порекла и претензија и усвојио родбинско презиме Маунтбатен.

Британска нација га никада није потпуно усвојила. Иако су га сви који су са њим сарађивали хвалили, па и волели, његов смисао за хумор, често веома архаичан, обично је тумачен као увредљив, посебно у жутој штампи. Дакле, и у новој домовини, принц Филип је остао странац.

Несуђена "кућа Единбурга"

Женидбом са тада принцезом Елизабетом 20. новембра 1947. године принц Филип постао је англиканац, иако његова православна вера није била правна препрека за брак са будућом номиналном поглаварком Англиканске цркве.

Међутим, у мају 2011. године принц Филип је изјавио да је "англиканац само номинално и да је био и остао православац".

На свадбу нису били позвани немачки чланови Филипове породице. Би-Би-Сијев радијски пренос венчања пратило је двеста милиона људи широм света. Браком са будућом краљицом, Филип је стекао мноштво титула од којих је најважнија она војводе од Единбурга.

Као члан породице Маунтбатенових, постао је и члан Дома лордова, али никада у њему није одржао ниједан говор због аполитичког положаја краљевске породице. Место у том дому изгубио је 1999. године реформом владе Тонија Блера, којом је драстично смањен број чланова тога дома из редова наследних аристократа, које су заменили од владе постављени лордови без права да своје место наследно предају.

Млади пар се после венчања, па све до преране смрти краља Џорџа VI, преселио у кућу Кларенс, коју модерни Британци превсходно идентификују као резиденцију краљице мајке. У том здању родили су се и принц Чарлс и принцеза Ана, прво двоје од четворо деце краљевског пара.

Принцеза Елизабета је хтела да венчањем узме супругово презиме. Филип је уместо "куће Маунтбатен" предложио да постану "кућа Единбурга". Међутим, сам Винстон Черчил ставио је тачку на промену имена краљевске куће Виндзора.

"Ја нисам ништа бољи од амебе. Једини сам човек у овој земљи, који својој деци не може да пренесе ни презиме", жалио се тада принц Филип.

Жонглирајући између владе и породице, краљица Елизабета је, по доласку на престо, решила тај спор указом да сви потомци, који немају принчевске титуле, носе презиме Виндзор-Маунтбатен.

Краљичин пратилац

Смрт краља Џорџа VI затекла је престолонаследницу и њеног супруга у Кенији. Амбасадорска улога широм Комонвелта била је и остала улога виших чланова британске краљевске породице са циљем да поданике упозна са будућим владарем.

Краљица Елизабета II крунисана је 2. јуна 1952. године у Вестминстерској опатији где се и удала. Филип није крунисан, већ је клекао пред њу и заклео се на поданичку доживотну верност.

Ту заклетву је испунио. Краљевски брак пробио је све рекорде не само по својем трајању од скоро 74 године, већ и по изузетном партнерству супружника. Принц Филип је до 97. године свог живота управљао краљичиним пољоприведним имањем, које је знатно веће од већине европских држава.

Био је на челу више од стотину добротворних друштава и предводник бројних војних удружења. Британска војска и спортска удружења били су права Филипова домовина где је заиста био прихваћен и поштован.

Последње године службовања укњижио је 311 радних дана. Пензионисао се 2017. године са 22.219 самостално обављених краљевских дужности у каријери. Последња му је била и најдража – посета краљевској морнарици.

Супруга Елизабета II га је уздигла у протоколарни ниво изнад престолонаследника принца Чарлса симболично му се захваливши на верној служби круни.

Принц Филип био је и пасионирани фотограф и сниматељ-аматер. Његова идеја била је да краљевску породицу модернизује и отвори према медијима крајем шездесетих година чиме је први пут добијен увид у њен свакодневни живот.

Принц Филип је неуспешно писмима настојао да посредује помирењу принца Чарлса и принцезе Дајане. После њене смрти велики део свог времена посветио је унуцима принчевима Вилијаму и Харију.

Преминуо је као трећи најстарији члан британске краљевске породице у њеној историји, мада никада није жудео за дуговечношћу. Још 2000. године изјавио је да не може да замисли ништа горе него да доживи стоту.

"Делови тела ми већ сада отпадају", рекао је тада у шали. Но, један рекорд нико не може да оспори војводи од Единбурга – он је супружник суверена са најдужим стажом у историји.

Реакције

Британци, али и свет, веома емотивно се опраштају од принца Филипа, коме је срце почело да слаби последњих месеци, те је у фебруару чак подвргнут и операцији срца.

Венци се полажу испред Виндзорске и Бакингемске палате, али и палате Холируд у Единбургу.

"Тенор звоно" Вестминстерске опатије огласило се 99 пута у његову част, а два минута ћутања одржана су широм стадиона бројних спортова, које је принц волео и подржавао.

Чему толике емоције према страном и никада до краја прихваћеном принцу? Пандемија и недавни контроверзни интервју принца Харија и Меган Маркл свакако су допринели да Британци стану на страну краљичиног супруга.

Међутим, што је много важније, смрт принца Филипа представља и крај једне ере и подсећање да ни краљица није вечна, да први пут остаје сама, те да се ближи дан када ће Уједињено Краљевство, али и Комонвелт, морати да одговоре на питање желе ли краља после краљице и ако га желе да ли краљевање мора да се мења.

Тако се са принцом Филипом, рођеном у нестабилној Грчкој, завршава ера стабилности британске монархије и почиње време њеног преиспитивања.