Дуга сенка атомске бомбе над Хирошимом

Амерички бомбардер "Енола Геј", 6. августа 1945. године ујутро, испустио је над јапанским градом Хирошимом прву атомску бомбу у историји човечанства, која је сместа усмртила близу 80.000 људи, те неопозиво променила сваку пору политичке и војне стварности света.

До краја те године, уранијумска бомба снаге 20 килотона, позната под називом "Мали дечко", однела је још око 40.000 живота грађана Хирошиме који су преминули од тешких опекотина и радијацијске болести.

Сматра се да је још неколико десетина хиљада људи настрадало од малигних обољења у наредним деценијама.

Званичан број преминулих и данас расте јер се у Јапану све особе које су се у тренутку детонације нашле у одређеном пречнику од центра експлозије и стога биле признате од државе као изложене радијацији – званично бележе као жртве атомске бомбе ако су преминуле од малигних обољења. 
 
Тешка дилема: Атомско бомбардовање или крвава инвазија?

Шестог августа 1945. године ујутро, амерички бомбардер Б-29 који је полетео са Тинијана, малог острва у склопу Маријанског архипелага који захвата и Гуам и Сајпан, неометано је са висине од око 10.000 метара испустио ново, најмоћније оружје на свету, уписавши име јапанског града Хирошиме у анале ратовања, али и злочина против цивила. 

Крајем рата на Пацифику јапанска војска више није имала довољно авиона, горива и муниције да би се озбиљно супротставила ескадрилама америчких бомбардера, па су извиђачки авиони и мање групације летелица пуштане да неометано извршавају своје задатке у јапанском ваздушном простору.

Хирошима је била један од ретких јапанских градова који су били поштеђени систематског разарања запаљивим бомбама које су, крајем 1944. и током 1945. године, у Јапану однеле више стотина хиљада живота. 

Најужасније бомбардовање запаљивим бомбама задесило је престоницу Токио, где је само током једне ноћи, између 9. и 10. марта 1945. године, од ватрених стихија погинуло око 100.000 људи, што је број жртва већи него на дан атомске експлозије у Хирошими. 

Јапанска армија и држава покушавали су да под бомбама, упркос томе што су из дана у дан губили читаве индустријске зоне и насеља, прикупе довољно материјала и сировина за организовање одбране на јужном острву Кјушу, где се, због његове географске близине Окинави и Маријанским острвима, који су пали у америчке руке, очекивала инвазија библијских пропорција.

Јапанске војне власти, наиме, процењивале су да би коначни, вишемесечни фанатични отпор који би на том, трећем по величини острву Јапанског архипелага, био пружен непријатељу могао да армију и народ кошта између 10 и 20 милиона живота.

Америчке процене у вези са могућим људским губицима предвиђале су, међутим, да би до 120.000 људи, од чега око 46.000 маринаца, могло да изгуби животе на пешчаним плажама и у пиринчаним пољима Кјушуа током операције искрцавања и заузимања тог руралног острва.

Кјушу је за тадашњи Јапан, задојен снажном националистичком идеологијом, имао и велику религијско-митолошку важност као место где је по древном предању први јапански цар, потомак небеских божанстава, ступио на земљу.

Амерички планери били су уверени у тријумф јер је Земља излазећег сунца у повлачењу из југоисточне Азије и јужног Пацифика изгубила изворишта нафте и највећи део морнарице, те била изложена свакодневном немилосрдном тепих бомбардовању.

Поред тога, у Јапану је због губитка бродовља и људства улов рибе пао на само петину од предратног, а у земљи је завладала глад због рекордно ниских приноса пиринча и давања приоритета армији у снабдевању храном. 

Ипак, Американце је бринуо фанатизам који су јапански пилоти исказали у самоубилачким нападима на њихове бојне бродове и жилави отпор на копну током тромесечне битке на Окинави.

У свести америчких стратега фигурирао је статистички податак да је, упркос тешком припремном бомбардовању, омер губитака из бици на јужним пацифичким острвима који је износио пет мртвих јапанских војника у односу на једног америчког, на Окинави пао на само два према један.

Они су зато донели одлуку да употребе ново моћно атомско оружје како би присилили Јапан на предају и тако поштеде своје војнике великих жртава током инвазије на Кјушу и остала највећа јапанска острва.

Када се злокобна атомска печурка надвила над Хирошимом постало је јасно зашто је овај административни, економски и војни регионални центар у западном Јапану, у којем је у том тренутно било стационирано око 40.000 јапанских војника и из којег су испловљавали бојни и транспортни бродови, до тада био поштеђен паљења. 

Он је изабран да послужи као позорница за демонстрацију америчке технолошке и војне моћи и експериментална арена за развој нуклеарног наоружања у све извесној борби за глобалну премоћ са Совјетским Савезом.     
 
Аргумент којим се правда употреба атомске бомбе

Америчко војно и политичко руководство било је свесно да ће то проузроковати огромне жртве, нарочито међу цивилима, па је на извесно време у оптицају била и идеја да се атомска бомба баци на неко ненасељено подручје, како би се демонстрирала њена снага и показало шта би могло задесити Јапан уколико се не преда. 

Међутим, та идеја је одбачена јер би, сматрали су амерички генерали, такав потез Јапанцима дао времену за даљу евакуацију урбаних центара и припреме за одбрану од бомбардовања, те ублажио психолошки шок који се очекивао да бомба изазове.

Тако је остао аргумент да је атомско бомбардовање било неопходно да би се фанатична јапанска армија присилила на предају и избегли још већи губици живота током евентуалне инвазије на Јапан.

Амерички политичари и војни аналитичари, тврде да су атомске бомбе у Хирошими и Нагасакију, присиливши Јапан на брзу предају, практично зауставиле напредовање совјетских трупа са севера, које је у случају продужетка сукоба могло да доведе до цепања Јапана на два дела, како се у Европи десило са Немачком. 

Критичари бомбардовања, међутим, тврде да је велики фактор у одлучивању била жеља да се Совјетима пошаље порука о америчкој војној моћи и да су јапански цивили жртвовани у ту сврху. 
 
Хирошима данас

Упркос стравичном губитку живота и разарању, страху од радијације и предрасудама према људима који су преживели атомску бомбу, већ 1955. године број становника се вратио на ниво од пре рата.

Хирошима је данас развијени индустријски и саобраћајни чвор са близу 1,2 милиона становника. 

У граду се налази седиште и фабрике аутомобилског гиганта "Мазда", који остварује чак трећину укупног друштвеног бруто производа тог урбаног центра, који садржи и много других постројења за производњу бродова, машина и алата.

Хирошима је због свог јединственог и суровог историјског искуства данас једна од приоритетних дестинација за домаће и стране туристе у Јапану.
 
Пригушена критика и помирљиви став Јапанаца

Медијски извештаји о атомском бомбардовању Хирошиме у Јапану традиционално се фокусирају на патњу појединаца и на мировне поруке који њени грађани и градоначелник шаљу свету.

Тешка питања о томе да ли је то бомбардовање могло бити избегнуто, ко је и у којој мери одговоран за њега на обе стране и да ли је реч о најстравичнијем злочину против цивила у историји ратовања не помињу или стављају у други план.

Грађани Хирошиме, као и већина Јапанаца, када данас говоре о атомском бомбардовању не показују мржњу према Сједињеним Државама, већ само тугу и жаљење, нарочито због тога што су војни и политички естаблишмент Јапана настављали отпор према вишеструко надмоћном непријатељу иако је пораз био известан већ годину дана пре експлозије која је променила историју света.

За такав став медија и грађана постоји више политичких, економских и културних фактора.

Након рата Јапан су окупирале америчке трупе и, мада се окупација формално завршила 1952. године, у овој острвској држави и данас је стационирано близу 50.000 америчких војника и цивила на служби у војсци. 

Војнополитички савез са Сједињеним Државама омогућио је Јапану да почетком педесетих година, током трајања рата на Корејском полуострву, у знатној мери обнови своју разорену индустрију, производећи велике количине хране, одеће, возила и муниције за потребе међународне коалиције предвођене Америком.

Тако је постављен темељ за убрзани економски раст Јапана, који је већ половином шездесетих од њега направио другу највећу економију света.

Тај савез за Јапан је деценијама представљао и брану ширењу комунизма из суседног Совјетског Савеза и последњих година поново добија на важности јер се непредвидиви сусед Северна Кореја до зуба наоружала нуклеарним бомбама и далекометним балистичким пројектилима. Уз то, Кина убрзано развија своје војне потенцијале и много улаже у јачање морнарице и пројектовање своје моћи на воде Пацифичког океана.

САД су деценијама биле највећи спољнотрговински партнер Јапана, а и данас имају нераскидиве економске везе са том острвском царевином, иако је сада највећи трговачки партнер Токија Кина.

Осим тога, Јапан је у културном смислу у деценијама после рата претрпео дубоки утицај Сједињених Држава.

У Јапану се данас млади, иако нису поклоници хришћанске вере, по узору на холивудске филмове и Токијски Дизниленд, венчавају у хришћанским црквама, те обележавају западњачки Божић и Ноћ вештица. Такође, амерички бејзбол је све до почетка овог века, када је ту позицију преузео фудбал, био убедљиво најпопуларнији спорт у Јапану. 

Америчка "мека моћ" у послератном периоду утицала је и на промену у исхрани у Јапану, која сада обилује говеђим и другим месом, као и на свест људи, па су Сједињене Државе у Јапану већ дуго година најпопуларнија дестинација за рад и студирање у иностранству и идеал демократије и политичких вредности уопште.

Узроци за релативну помирљивост Јапанаца када су у питању атомско бомбардовање Хирошиме и Нагасакија налазе се и у њиховом самопреиспитивању, кајању и осећају кривице за освајачки рат који је њихова држава предузела у првој половини прошлог века.

Посебно тешко питање, које много људи у Јапану жели да избегне, јесте и то да ли је тадашњи цар Хирохито могао или требало да утиче на армију да раније положи оружје и тако избегне нуклеарни холокауст.

Због тога се из године у годину из Хирошиме у свет шаљу поруке о потреби за успостављањем и очувањем светског мира и одустајању од коришћења нуклеарног оружја, а у јапанској штампи се не постављају питања о томе да ли је неко требало да одговара пред домаћим или међународним судом за то што је задесило Хирошиму и Нагасаки.