Годишњица НАТО бомбардовања

На 11. годишњицу почетка бомбардовања Савезне Републике Југославије, у Београду и Новом Саду, тачно у подне, огласиће се сирене које ће емитовати знак за престанак ваздушне опасности. Дан почетка бомбардовања обележава се као Дан сећања на жртве НАТО бомбардовања.

Одлука о нападу донета је без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу о почетку акције под именом "Савезничка снага" америчком генералу Веслију Кларку пренео је 23. марта тадашњи генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.

Кларк ће касније у својој књизи "Модерно ратовање" признати да је планирање ваздушне операције НАТО-а против СРЈ "средином јуна 1998. године већ увелико било у току" и да је завршено крајем августа исте године.

У бомбардовањима, која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе. Према проценама различитих извора, погинуло између 1.200 и 2.500 људи.

Напади на Југославију почели су 24. марта 1999. године, у 19.45 минута, а југословенска влада исте ноћи прогласила је ратно стање.

Напад је трајао до четири сата ујутро и тежиште удара су били објекти Ратног ваздухопловства, Противваздушне одбране и војне индустрије, а прве мете војни аеродроми у Приштини, Подгорици, Батајници и Ужицу, као и циљеви у Куршумлији, Новом Саду, Панчеву, Крагујевцу и Лучанима.

Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети, а Црна Гора је углавном била поштеђена масовних удара.

Током операције извршено је 2.300 ваздушних удара по 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

НАТО је лансирао 20.000 великих пројектила, међу којима 1. 300 крстарећих ракета на војне и цивилне циљеве, а изручио је и 37.000 "касетних бомби" са 350.000 касетних подпројектила.

Уз употребу најубојитијег оружја, Северноатлантска алијанса је у рату против Србије употребила и забрањено наоружање - муницију са осиромашеним уранијумом.

У оружаном сукобу са немерљиво надмоћнијим непријатељем, српска ПВО успела је да обори два авиона НАТО - ловац Ф16 и амерички супермодерни "невидљиви" авион Ф-117, и да зароби три непријатељска војника.

Приликом повлачења снага ВЈ, испоставило се да је учинак НАТО 14 уништених тенкова, 17 оклопних транспортера и 20 артиљеријских оруђа.

Безуспешни преговори у Рамбујеу

Акција НАТО-а, коју су Влада СРЈ, али и бројни правни стручњаци назвали агресијом, уследила је после неуспешних преговора о решењу кризе на Косову у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године.

Бомбардовање Југославије окончано је 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Дан раније, представници ВЈ и НАТО-а потписали су у Куманову Војно-технички споразум, којим је прецизирано повлачење снага ВЈ са Косова и улазак у покрајину међународних војних трупа.

НАТО је изводио нападе на СРЈ са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, а у неким операцијама учествовали су и стратешки бомбардери који су полетали из база у западној Европи, па и из САД.

Након неколико неуспешних дипломатских покушаја, криза је окончана посредничком мисијом финског председника Мартија Ахтисарија и бившег руског премијера Виктора Черномирдина, специјалног изасланика тадашњег руског председника Бориса Јељцина.

Најпре је председник СРЈ Слободан Милошевић, почетком јуна, прихватио њихов план за размештање међународних трупа на Косову, а потом је тај договор верификовала Скупштина Србије.

Јединице ВЈ повукле су се са Косова након доношења резолуције УН, а прве међународне трупе ушле су на територију Косова из Македоније већ 12. јуна 1999. године.

Највећа операција НАТО-а

То је највећа операција Алијансе, а највише војника је дошло из Немачке, Француске, Италије и САД.

У саставу Кфора на Косово је дошло 37.200 војника из 36 земаља, од чега је 30.000 из земаља чланица НАТО-а.

Према подацима УНХЦР, Косово је од доласка мировних снага напустило око 230.000 Срба и Рома, а у покрајину се вратило око 800.000 избеглих Албанаца.

У многобројним инцидентима у истом периоду убијено је око 500 људи, рањено више десетина и отето 200, према албанским изворима.

Према српским изворима од почетка бомбардовања киднаповано је око 1.500 неалбанаца.

Од укупно расељених са Косова, према подацима УНХЦР, које је у јануару прошле године изнео тадашњи министар за повратак и заједнице у влади Косова Бранислав Грбић, на Косово се до сада вратило 16.500 расељених, од којих су 45 одсто припадници српске заједнице.

Власти у Приштини, пак, истичу да се до сада на Косово вратило 18.300 људи, припадника свих заједница.

У децембру 2008. године, на годишњој конференцији Савеза удружења интерно расељених - Унија у Београду, оцењено је да су подаци о повратку на Косово у тој години поражавајући, јер се на тај корак одлучило само 386 људи.

На том скупу представник УНХЦР-а у Србији Џон Јанг оценио је да повратак расељених није успео ни након девет година, јер више од 200.000 људи и даље, без решења, живи ван својих домова.