Породица Месар дошла је у колони из Двора на Уни, родни крај не заборављају

Броји више од 90, а и даље се јасно сећа дана када је са породицом напустила Двор на Уни. Сведок је Другог светског рата, надала се да нови неће доживети. Демантовале су је деведесете које су њена тројица синова провела на фронту.

"А ја кад год чујем да пуца, срце пуца у мени. Они не знају да ја утекнем од њих у башту доле и кроз земљу чујем да пуца. Сад смо ми успели утећи. Да није било снаје, она отишла у Двор и видела како су дошли ови из Книна и онда рекла - спремајте барем што било", каже Радојка Месар из Двора на Уни.

Међу малобројним стварима које су успели да понесу био је и овај ћилим - ручни рад наше саговорнице.

"То сам метла да се покривају деца. У приколицу метла, рекох то је топло, они ће се покрити, а ми ћемо се вратити", каже Радојка.

У колони без повратка до Србије су путовали осам дана. Избегли су гранатирање колоне у Сводни, али су их сачекале друге муке. Марина Месар тада је имала 16 година.

"И увек ми је у глави онај осећај само да сви будемо на окупу и да се нигде не растанемо, поготову кад је кренула та колона, то лудило од превозних средстава свих могућих - аутомобила, трактора, камиона, мноштва људи где сам ја наравно у том периоду била јако мала, за мене јако мала, и где сам само гледала где су они, сви, породица, и да се не растанемо",  каже Марина Месар из Двора на Уни.

Са рођацима и пријатељима састали су се прво у Новом Граду, са друге стране Уне. Пут их је, као и хиљаде других, водио ка Бањалуци и даље ка Србији.

"Када смо дошли до Павловића моста онда смо схватили да нема повратка и нама је срећна околност била што је мајка имала иза оца кућу у Шапцу па смо знали где ћемо да идемо у том моменту и то нас је спасило јер да мајка није имала те документе завшили бисмо вероватно на Косову", рекла је Марина Месар.

Та кућа била је привремено уточиште за 28 људи - породицу, пријатеље, комшије из Крајине. Прве године избеглиштва биле су тешке, али су успели да се скуће на Алтини где су им комшије углавном избеглице из Хрватске и Босне и Херцеговине. Са њима деле успомене на родни крај у који и данас одлазе.

"Тако да могу да одем тамо само као туриста и тако то гледам јер једноставно тешко је, мени је тешко ако прихватим као да сам ту одрастала, да сам ту ишла у школу, баш је то незгодна ситуација за мене", напоменула је Месар.

Наиђе туга, углавном у ово време. Ипак, породица Месар је преброди, као и бројне тешке тенутке које је оставила за собом.