Милостиви руски царе, помози!

"Моја војска стоји данас пред најжалоснијим свршетком. С надом и уверењем да ће се на јадранском приморју снабдети и реорганизовати на миру уз обећану помоћ савезника, ја сам је превео преко албанских и црногорских планина. Ништа од обећаног што је потребно за издржавање и реорганизацију овде нисмо нашли ..." - тако је регент Александар Карађорђевић започео писмо које је децембра 1915. године упутио руском цару Николају Другом Романову.

Српски војници су очекивали да ће у Скадру наићи на магацине са храном и да ће њиховој муци, после пређених скоро 500 километара пешке, напокон доћи крај. Та очекивања нису била нереална, таква обећања добили су од савезника на почетку повлачења. У Скадру их је, међутим, дочекала глад. Почела је сезона киша, било је веома хладно, а нигде склоништа и заклона за изнемогле српске војнике. Умирање у Скадру је једна од најстрашнијих етапа Албанске голготе.

Српски војници умирали су на улицама, испред албанских кућа, у логорима око града где су боравили. Сведоци кажу да је капела у коју су доношени мртви српски војници свакодневно била пуна до таванице. Дневно је умирало од 30 до 40 људи. Остали су бројни записи који илуструју изгладнеле и изнурене војнике како у дроњцима седе по улицама Скадра и како једва успевају да изговоре само једну реч, само да кажу "хлеб".

По послератним записима свештеночувара српског војничког гробља у Скадру Лазара Матијевића, процењује се да је у околини Скадра умрло око 5.000 српских војника и цивила. То су жртве из балканских ратова и страдалници повлачења из 1915. и 1916. године. Краљевина Југославија је планирала да изгради спомен-костурницу у Скадру у знак сећања на умрле јунаке.

Идејно решење је урадио чувени руски архитекта Краснов, одређена су чак и финансијска средства те давне 1938/1939. године, али је новац потрошени за спомен маузолеј на острву Видо. Тако, у Скадру данас нема никаквог знамења које нас подсећа на страдање српског народа и државе.

А тих дана у Скадру и околини било је веома тешко. Више није било наде за избављење. Све оно што су чекали, спас којем су се надали, све оно што их је водило напред док су пролазили снежне планине и клисуре, сада је нестало. Постојали су само глад и умирање.

У Скадру није било хране јер савезници нису могли да транспортују терет до најсеверније албанске луке Свети Јован Медовски. Проблем је био што је лука исувише плитка, а непријатељ исувише близу. Од Котора, главне поморске базе Аустроугарске, до луке Свети Јован Медовски, хидроавионима је било потребно пола сата, непријатељска подморница стизала је за сат времена.

Сваки транспорт у Медови трајао је сатима јер је обала пешчана и плитка. Велики брод је морао да се усидри стотинама метара даље од обале, а то је давало довољно времена непријатељским хидроавионима и подморницама да дејствују. Сваки други брод који је дошао у ову луку био је потопљен. У броду Бриндизи, који је потонуо у непосредној близини Медове, страдало је око 400 црногорских добровољаца који су дошли из Америке како би се придружили и помогли српској војсци.

Тих дана, средином децембра, дувао је тако јак ветар да су промрзли српски војници и избеглице луку Сан Ђовани ди Медуа називали „Свети Јоване ти не Дувај". Данима су седели на плажи погледа упртог ка пучини, на хоризонту су тражили брод који је би био њихово спасење. Када су се ујутру будили, крај запаљених ватри на плажи остајали су да леже мртви војници. Сахрањивали су их тако што су тела полагали у море. Својеврсна „Плава гробница" настајала је тих дана и у водама медовског залива.

После бројних потапања бродова, савезници су средином децембра обуставили сваки довоз хране у Свети Јован Медовски. Српски војници добијали су једва по 200 грама проје дневно. За избеглице хране није ни било. Српска влада и регент били су очајни. Свакодневно су заседали у згради скадарске општине и са савезницима покушавали да пронађу решење за спас српске војске и народа. Није било јединственог става где евакуисати а потом и реорганизовати српску војску. Српска влада је инсистирала да транспорти крену из луке Свети Јован Медовски, савезници су тврдили да то није безбедно.

Регент Александар Карађорђевић на крају пише писмо руском цару и моли га за помоћ. После неколико енергичних дипломатских иницијатива руског цара Николаја Романова и министра спољних послова царске Русије Сергеја Сазонова, ситуација у Скадру и Медови лагано се побољшава.

Енглези шаљу помоћ у храни. Убрзо затим крећу и прве евакуација из Медове. У Бизерту, француску луку на северу Туниса, бродовима је транспортовано 1.400 најболеснијих српских војника. После молбе руског цара француска формира специјалну мисију на чијем челу је генерал Пијарон де Мондезир. Он долази на албанско приморје како би утврдио бројчано, али и опште стање српске војске.

Французи брзо доносе и одлуку да српска војска буде евакуисана на грчко острво Крф. Међутим, до избављења на Крфу, српска војска још страда. Пад Црне Горе и напредовање Аустроугара са севера, убрзало је евакуацију из Скадра и Светог Јована Медовског. Бродовима се није могло. Српски војници кренули су пешке ка новој сигурнијој луци, ка Драчу и Валони. Пред њима су били блато и мочваре, нових 240 километара пешке, нови пут страдања и умирања.

Текст је део документарног филма "Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацији филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Фотографије, које до сада нису објављене у Србији, добијене су од Министарства културе Републике Француске а уз посредовање Амбасаде Републике Француске у Србији.

Стручни консултант пројекта "Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

број коментара 26 Пошаљи коментар
(субота, 12. мар 2016, 23:46) - Иван М. [нерегистровани]

Николај Романов, руски цар мученик!

Николај Романов, руски цар мученик, спасао је Српску војску. Док он није запретио, нико није хтео Србима да помогне. Сви су калкулисали да не ризикују и да простиш зезали остале! Срби умиру! Цар Романов, ризикује свој царски трон због нас Срба, а касније су му се преко револуције добро осветили за сав капитал који је поседовао у целом свету на своје име и био најбогатији човек на свету! Убили су га да му отму све то, као што и нас данас убијају и дезинформишу, пљачкају на све стране, да би могли да отму оно главно, наше ресурсе и богатства! Коме то није јасно нека путује, широка му Еуропа и Свет!

(недеља, 06. мар 2016, 19:22) - anonymous Pero [нерегистровани]

Prijatelji??

Samo medju narodima postoji prijateljstvo,,a ne medju
drzavama..
Pero

(недеља, 06. мар 2016, 19:12) - anonymous [нерегистровани]

Srpska vojska

Samo srpska vojska može da pomogne svojoj zemlji. Uvesti pod hitno služenje vojnog roka, makar bilo i dobrovoljno. Patrioti će se masovno odazvati. Dovoljno je i 6 meseci, ako je kvalitetna obuka na modernim sredstvima. Neko je napisao da naši vojnici nisu znali kako da upotrebe puške koje su poslali Rusi. Zato treba dobro osposobiti mlade vojnike i narod preko teritorijalne odbrane i civilne zaštite. Prvo moramo sami za sebe nešto da uradimo, pa će nam i prijatelji pomoći.

(недеља, 06. мар 2016, 18:09) - Горан [нерегистровани]

спасење

У Скадру једноставно није било могуће помоћи и то се показало касније када је чак и српска Врохвна команда прихватила чињенице и кренула да ље ка Драчу и Валони. Зашто се војска ту скупила је једноставно: у тренутку је даљи покрет био малтене немогућ због бара и мочварног терена. Нажалост, није била могућа ни достава помоћи, и то лепо стоји у тексту. Аустријанци су могли из Котора да стигну за пола сата, тај део мора има доста олупина-италијанских и франуцских бродова који су потопљени баш тада када су српској војсци довозили помоћ, ко воли да рони може да их види. Зар ви мислите да би било која земља допустила да јој се бродови тек тако потапају? Руски цар је послао молбу за помоћ, није било ту никакве претње сепаратним миром, који је ипак касније склопљен са Немачком, након преговора у Брест-Литовску,и то независно од Србије. Руски цар није послао помоћ када је била потребна на почетку рата, послали су пушке које српски војнници нису знали да користе, где су мере биле у врстама..... мој прадеда је о томе причао јер је био једна од оних који су добили те руске пушке и које јесу један од разлога пораза на Текеришу.
Руси јесу блиски, али они немају никакве жеље да помогну, схватите то већ једном.

(недеља, 06. мар 2016, 18:03) - anonymous [нерегистровани]

@Prijatelj

Jeste, Srbija nam je svima najpreca, ali zaboravljate da je Srbija tada bila na kolenima, pretio nam je totalni sunovrat i nacije i drzave, a od saveznika nije bilo ni traga ni glasa dok nije usledio ruski ultimatum. Tako da je pored naseg vojnika, za spas Srbije kljucnu ulogu odigrala Rusija. I na tome joj vecno moramo biti zahvalni.

(недеља, 06. мар 2016, 17:14) - anonymous [нерегистровани]

Prijatelj.....

To je sirok pojam , ..nama treba---.biti mudar I ne biti naivan , siguran u sebe I u svoje snage ,...ne ocekivati da ce neko drugi uvijek ciniti nesto za tebe ,( ne cinimo ni mi za druge ), uvijek je bio interes prvi pa onda prijateljstvo.Moj jedini I najveci prijatelj je Srbija, to je moje ...

(недеља, 06. мар 2016, 16:44) - anonymous [нерегистровани]

Спасили су нас Руси

Види се да не разумеш. Помоћ је стигла тек кад је Русија запретила да ће изаћи из рата и потписати мир са Немачком ако Французи и Енглези не пошаљу помоћ Србима .
Да није било руског ултимамтума , помоћ никад не би стигла и наши војници би помрли на албанској обали . Сваком ко главу користи за размишљање јасно је ко је спасио Србе . То су Руси.

(недеља, 06. мар 2016, 16:37) - anonymous [нерегистровани]

Politika

i posle svega ovoga napraviti Jugoslaviju koju su Hrvati zeleli samo da ne bi izgubili rat, a posle je nisu hteli. Stvarno glupost nevidjena.

(недеља, 06. мар 2016, 16:31) - anonymous Moma Dr Alatnicarskih nauka [нерегистровани]

Ako te stvarno ima

Boze,Boze,ja sam "nevernik",ali ako te stvarno ima,vidis li po nasim komentarima, u sta smo se pretvorili od dolaska "demokratije",ili su sve ove nebuloze cucale u nama,koji nikada nismo procitali ni jednu pravu knjigu,kojih je,priznajem, veoma malo i uzasno ih je tesko naci. Svi smo "otrovani" razlicitim pisanijima,nazovi velikih znalaca,i politickih i stranackih reklamera.Na zalost tesko je sastaviti jedva 3-4 istoricara, koji imaju priblizno jednake naucno istorijske rezultate.Izgleda nam je to sudbina.!

(недеља, 06. мар 2016, 14:58) - sinisa [нерегистровани]

ne razumem

Koliko ja shvatam pomoc smo dobili od Britanaca i Francuza,a od Ruskog Cara samo molbu ili je i Rusija poslala neku pomoc?. Ne razumem.