Велики рат - ратни сликари

"Између трубе и тишине" назив је изложбе која је отворене у галерији РТС-а. Представљено је око педестак радова, 30 аутора који су стварали у периоду од 1912. до 1918. Ко су били ратни сликари? Шта им је био задатак? И каква је уметничка вредност њихових дела?

Сведочанства о поразима и победама, страдања и оптимизам , остали су забележени у делима сликара који су учествовали у рату. И хроничари и уметници, први пут се помињу 1912. године, а тек 1914. наредбом коју је издао Војовода Радомир Путник, званично постају "ратни сликари".

"Тада је врховна команда донела одлуку да уведу назив "ратни сликар" који ће пратити војску, који ће записивати на свој начин , значи бојом и светлошћу, све оно што што је остало иза њих. Записивати сва злодела која су непријатељи чинили над српским становништвом. Они су пратили нашу војску до коначног ослобођења, преко Албаније, до Солуна" за Јутарњи програм РТС-а објашњава Здравко Вучинић, аутор изложбе "Између трубе и тишине-ратни сликари 1912-1918"

Сликари добровољци и сликари Врховног штаба

Постојала су два круга сликара. Добровољци су успут, из личних и патриотских разлога бележилили све оно што се дешавалао на ратишту, а другој групи су припадали школовани сликари које је ангажовао Врховни штаб.

Сви су они стварали у веома тешким околностима, пре свега зато што нису имали времена за стварање. Те слике су све настајале у једном кратком следу, јер није било времена да се завршавају. Правили су разне записе на разним материјалима, на картонима, скицен блоковима....оловкама...тек ретка дела су настајала на озбиљнијем материјалу као што је било платно, каже Вучинић.

Документ или уметничко дело?

То је и један од разлога што сва дела ратних сликара немају исти уметнички значај. Нека су битна као документ, док друга имају високу естетску вредност.

"Ми имамо неколико или већину сликара који сведоче о документарним вредностима, који дочаравају расположење наше војске али ако имате на изложби једно дело Надежде Птеровић и неколико дела Косте Миличевиће или Милана Миловановића, онда је јасно да је уметнички део висок", каже Никола Кусовац, ликовни критичар

Надежда Петровић - највећи експресиониста

Надежда Петровић је као болничарка учествовала у три рата, два балканска у којима је била на фронту и у Првом светском рату, када је била стационаирана у ваљевској болници. Ту је и умрла од тифуса.

"Могу вам без претереивања или без страха да ћу претерати рећи, да је она у првој деценији двадесетог века, као експресиониста школована у Немачкој, а Немачка је земља експресионизма, превазишла све што се тада тамо стварало", објашњава Кусовац

Носталигија на сликама

Према речима ликовног критичара, Николе Кусовца у делима млађих сликара који су тада или учествовали у рату или се школовали у инсотранству, изражена је носталгичност.

"Замислите те људе који су у напону снаге, који десет, петнаест године сањају "Тамо делако, тамо далеко... , попут Раденковића, попут Миодрага Петровића, који сликају једну лепу ушушкану Србију. Србију својих река својих питомина, дакле тогу су се ужелели, а ми им данас замерамо јер нису авангардни. Мислим да чинимо грешку", закључује Кусовац.

Ратне сцене, пејзажи и портерти војника, нису само трајни записи једног периода или врхунска уметничка дела , већ и свеодочанство о народу који упркос голготи негује снажан стваралачки дух.

број коментара 0 Пошаљи коментар