Српска коњица у Великом рату

Због новог наоружања коњица је изгубила на значају већ на почетку Великог рата. Србија је уочи рата имала једну коњичку дивизију са око 5.000 људи и та дивизија је учествовала у Церској бици.

Све до средине 19. века коњица је представљала водећу силу у биткама. Са појовом новог наоружања, већ на почетку Великог рата, коњица губи значај. Користи се за извиђања и транспорт тешке артиљерије.

"Употреба коњичких јединица, пред Први светски рат и у Првом светском рату, била је под знаком питања управо зато што је могло да дође до великих губитака коњичких јединица, јер је коњаник на коњу био велика мета у ситуацији када се ватрено наоружање толико унапредило", објашњава професор на Војној академији професор Слободан Ђукић за Јутарњи програм РТС-а.

Према његовим речима, Срби никада нису били познати као коњички народ, јер и само Балканско полуострво, планинско и испресецано, није погодно за масовну коњицу. Ипак, средином 19. века за обуку српских официра у Београду је изграђен Мањеж у коме се увежбавало јахање.

"Српска војска је уочи Првог светског рата имала једну коњичку дивизију чији је командант био пуковник Бранко Јовановић. Ова коњичка дивизија је учествовала у Церској бици. Укупна јачина коњичке дивизије је била око 5.000 људи, међутим осим коњичке дивизије, коњаници су били заступљени и у пешадији" каже потпуковник Ђукић.

Отварање хиподрома на Видовдан 1914.

У Првом светском рату учествовао је велики број пунокрвних коња, које је народ радо гледао у тркама. Баш на Видовдан 1914. године, непосредно пре сарајевског атентата, отворен је и први стални београдски Хиподром код Цареве ћуприје.

Наташа Павловић, секретар Удружења за коњички спорт, каже да су према бележењу хроничара, све значајне личности Београда, присуствовале отварању.

"Кажу да је било велелепно, да су даме наравно биле са шеширима, да је то била обавезна гардероба, што и данас поистовећују са хиподромом. Био је и краљ Александар Карађорђевић, који је иначе волео коње. У сред свечане атмосфере отварања тркалишта у Београду, које је овде већ сто година, прочула се страшна вест. Гаврило Принцип, члан тајне организације Млада Босна, извршио је атентат на Фрању Фердинанда у Сарајеву", каже Наташа Павловић.

Рибникар на коњу одлази на Цер

Једна од најзаслужнијих особа за отварање овог спортског објекта био је оснивач и директор листа "Политика" Владислав Рибникар, који је и сам имао неколико пунокрвних коња.

"Он им је давао лепа, романтична имена - Вук Мандушић, Жута лала, Црвена лала, Зона Замфирова. Звали су га у рат и Владислав Рибникар је сео на Зону Замфирову и кроз целу Србију дошао на Цер", каже новинар Даворин Дарко Рибникар.

Владислав Рибникар је погинуо првог септембра 1914. године на Церу. Сахрањен је у близини фронта у Пецкој, а на београдском хиподрому , испод свечане ложе, која је сачувана још из тог периода, постављена је његова биста.

Од 1923. године сваког пролећа одржава се и трка трогодаца, која носи име Владислава Рибникара.

број коментара 3 Пошаљи коментар
(субота, 05. апр 2014, 02:47) - unuka [нерегистровани]

potomci ce svedociti

Moj deda Dragisa (Jovana/negotinskog advokata Predic , ucestvovao je u balkanskim ratovima kao mlad akademski oficir.Vec je bio ozenjen (Emilijom rodjenom Beclijkom)kada je bio pozvan da brani otadzbinu kao oficir visokog ranga u konjici.
Kako je pao Beograd , vojska i narod su se povlacili i porodica mog dede posla je u neizvesnost i ratni vihor .Deda je poveo iz Beograda /iz srusene kuce austrijskom granatom , dva mala sina blizanca i zenu .Moj tata je jedan od blizanaca ,sada pociv.dipl.pravnik (Kraljevina)Radoslav (Dragise )Predic.Svi su presli albanske planine , do Skadra, Valone gde su francuski brodovi prihvatili i nejac , tako se moj tata s bratom blizancem i majkom Emilijom nasao u Francuskoj u Nici , zatim Lionu gde su deca smestena u kamp i kasnije posla u skolu zavrsivsi prva cetiri razreda osn.skole.Deda Dragisa ostao je s vojskom i kasnije prosao proboj Solunskog fronta.Tek posle vise god.nasli su se zajedno kao porodica u novoj kuci na periferiji Beograda (posto je prethodna u Karadjordjevoj Ul.u ratu srusena)otpocet je zajednicki zivot na novoj lokaciji sadasnja O.Vracar /Cubura , Ul.Dubljanska.U to vreme se rodila i moja tetka imenom Emilija.Deda je penzionisan oko 30 te god.p.v.u vojnom cinu pukovnika kraljevske konjice, sahranjen u porodicnoj grobnici na Novom Groblju u Ruzveltovoj Bgd.Pociva u Aleji A , u neposrednoj blizini vise znamenitih ucesnika istorije iVelikog Rata ,serdar Janka, politicara Pasica,... i naseg mladog knjizevnika svedoka perom i ucesnika Brane Cosica.
Nek moji redovi budu dodatno svedocanstvo jos jedne srpske porodice koja je od najmladjeg clana osetila tu veliku srpsku golgotu .Trebalo bi sakupiti svedocanstva koja prelaze s kolena na koleno na potomke od svih ucesnika i onih nejakih i malenih koji su podneli stradanje prelaska preko sneznih visova albanije , kao i cekanje na dolazak brodova da donesu hranu i prevezu preostale koji su takodje umirali na obalama iscrpljeni i bolesni.Sakupiti svedocanstva i imati evidenciju srpske dece koja su sve to prozivela , ostala neko vreme van Otadzbine dok su odrasli srbi vojevali do kraja ovaj strasni rat.

(субота, 08. мар 2014, 19:13) - anonymous [нерегистровани]

nikad nista u pravo doba.

Na Kosuvu smo 1389 god. imali slabu konjicu.
Zato su nas turci pregazili.
Dugo smo se spremali i cekali.
Austrija i Njemacka vise nisu imale konjicu.
Imali su mitraljeze, topove i haubice.
Nasa konjica je bila poslednja u Evropi a mi
smo pali u poslednjoj bitci.
Bili smo spremni u dva eskadrona.
U razmaku od sto metara.
Okrenuti prema neprijatelju.
Kralj je stajao ispred nas.
Nama okenut licem a ledjima prema neprijatelju.
Nismo pitali zasto?
Kralj je podigao ruku sa sabljom i rekao.
Za mnom. Naprijed!!!!!
Nasi su konji pojurili naprijed prema Drini.
I kralj je jurio naprijed .
Na istom pravcu ali u suproznom smjeru.
Kralj je otisao u buducnost a mi smo zaostali daleko u proslosti.

(субота, 08. мар 2014, 14:04) - anonymous [нерегистровани]

Sve u svoje vreme,gde smo sada...

Bili smo dostojniji vremena u kome smo bili. A sada.Sramota nas je da se pogledamo u ogledalu.Ni na nebu ni na zemlji.Đe će mo jado.
Da li da verujemo više ovim našima ili ne.