Čitaj mi!

Zvezda – Mitjiland, previše grešaka za bilo šta osim poraza

Crveni karton fudbalera Crvene zvezde odredio je sve ostalo što se dešavalo na terenu stadiona u Beogradu (naposletku i sam rezultat 0:1), ali nije u potpunosti sakrio određene manjkavosti u igri srpskog prvaka koje se ne mogu pravdati pukim numeričkim deficitom. Proleće u Evropi je i dalje blizu, ali biće mnogo bliže kada i Crvena zvezda bude zaigrala kako je u nemalom broju situacija ove sezone pokazala da može.

Čitava fizionomija ove utakmice, naravno, određena je jednim detaljem. U momentima kada je utakmica još bila nesređena (izraz koji se često koristi jeste „razvodnjena", ali bi u kontekstu vremenskih prilika to moglo biti pogrešno protumačeno), oba tima su pokušavala direktnom igrom da ugroze rivala.

Crvena zvezda je sa Pavkovim dolazila u situacije da, po osvojenoj drugoj lopti, dođe i do udarca na gol, istina ne preterano opasnih. Ono glavno od Zvezde tek je trebalo da dođe...

Razlog zašto nije nije teško naslutiti. Upravo se u ovom periodu direktnih napada bolje snašla danska ekipa, inače veoma jasno definisana, sa veoma čistim i jasno vidljivim (pa i dosta modernim, što ne čudi znajući odakle dolazi) principima u svim fazama utakmice.

I oni su u igru ulazili direktno, ali su stajali u rasporedu koji je omogućavao i igru kratkim ili kraćim pasom (umesto da se skupe na jednom boku, recimo, kako bi se borili za drugu loptu u kompaktnijem obliku). Nakon jednog takvog kratkog dodavanja koje je prethodilo dugom pasu, fudbaler Mitjilanda je pobegao defanzivcima Crvene zvezde, koji su, u moru nekih drugih problema (koji se tiču njihovog položaja u odnosu na loptu, opšteg položaja tela i slično), morali da brane veći prostor nego što bi bio slučaj da tog kratkog pasa nije bilo.

Nakon izlaska Degeneka crveno-beli su stajali u 1-4-4-1 srednjoj zoni, što ostaje daleko najčešće primenjivano rešenje u situacijima numeričkog deficita, prinuđeni da budu reaktivni, tek da reaguju na ono što protivnik radi.

Danski tim je igrao u 1-3-2-4-1 ofanzivnom obliku, baš kao i nacionalni tim ove zemlje na nedavnom Evropskom prvenstvu većinu vremena. Unutar njega viđene su veoma slične rotacije kao i u duelu odigranom pre dve sedmice, sa dijagonalnim kretnjama krilnog beka na levoj strani, odnosno izvlačenjem na bok Evandera (u prvom meču to je češće bio Pione Sisto).

Kada tome dodamo i način na koji se u svim fazama poseda, pa i trećoj, dakle završnoj, koriste centralni bekovi u ovoj ekipi, postaje jasno da defanzivna organizacija protiv nje nije nimalo laka, ni sa punim igračkim kapacitetima. 

Problem za Mitjiland je bio taj što su prednosti na boku tražili posle dužih dodavanja, odnosno direktnih promena strane. To im je donosilo potreban proboj, ali nije previše remetilo srpskog šampiona koji je relativno lako branio nastavak akcije, odnosno ma koje ubacivanje lopte u kazneni prostor.

Sa takozvanim „stepenastim napadom", sačinjenim od više kratkih dodavanja kroz blok protivnika, Mitjiland bi naterao fudbalere Zvezde češće da reaguju, da se prilagođavaju češćim promenama pozicije lopte, što bi imalo veće šanse da ih remeti u meri da kasnije branjenje kaznenog prostora bude teže.

Napadanja dubina takođe nije bilo koliko bi se možda očekivalo, svakako koliko je potrebno kada se igra protiv niske zone (a ovo Mitjiland radi jako dobro, treba pogledati samo gol koji su postigli protiv Ludogoreca i to postaje jasno). 

Kako je meč odmicao, kako neretko biva, ekipa koja ima igrača manje, ali kojoj ne manjka igrački kvalitet, a koja, pritom, igrajući na svom stadionu ima i tu vrstu mentalne potpore, polako je postajala sve manje pasivna.

Najvažnije je bilo izdržati do poluvremena i dopustiti Dejanu Stankoviću i njegovom stručnom štabu da iznova „nameste ekipu" za novonastale okolnosti. Uvek je prvi udar najteži za ekipu čiji igrač dobije crveni karton, a njega je Crvena zvezda pregrmela.

Ali potom je primila gol kada zaista na to nije bila prinuđena, ili drugačije, primila je gol koji je svakako mogao biti izbegnut.

I onda, u situaciji kada je numeričkom pridodat i rezultatski deficit, postaje praktično nemoguće pričati ni u najšturijim crtama o ma kakvoj taktici, strategiji ili opštem pristupu fudbalera Crvene zvezde. Ostaje činjenica da je danski tim veoma lako mogao da postigne i više golova do kraja duela, koji i takav ne košta Crvenu zvezdu previše, jer i dalje položaj na tabeli koji donosi evropsko proleće zavisi samo od onoga što onda radi na terenu.

A u ovom klubu imaju svako pravo da se nadaju da će u preostale dve utakmice to biti kudikamo bolje nego u duelu sa Mitjilandom, što je Crvena zvezda svakako i pokazivala ove sezone u Ligi Evrope.