"Балкански бум" у НБА – одакле толико играча са тако малог подручја?

Кон је у жељи да што боље спозна магију најподоноснијег подручја за кошарку, дошао у Београд и путовао до Сарајева и Љубљане како би кроз разговоре са бившим играчима, тренерима, функционерима и новинарима извукао важне закључке.

"'Балкански бум' НБА лиге се шири и даље од неколико момака по имену Никола (Јокић, Јовић, Вучевић). Ту су Драгић, Нуркић, Шарић, Марјановић, пар Богдановића и многи други. Играчи из Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе налазе се у саставима широм НБА лиге. Укупно 14 од 450 садашњих играча лиге су из бивше Југославије, а двојица најпознатијих су, наравно, Јокић и Лука Дончић – Словенац за кога се чини да ће једног дана кренути Јокићевим стопама као следећи Балканац који ће освојити МВП НБА лиге", пише Кон у уводним пасусима.

"То су мале земље. Ако саберете популацију бивших југословенских народа, она је и даље мања од Флориде. Ипак, чини се да не можете да гледате НБА утакмицу, а да не видите бар једног играча чије се презиме завршава на '-ић'", истиче Кон.

Аутор текста је дао широк историјско-социолошки контекст са детаљним објашњењем колико је југословенска школа кошарке богата медаљама и легендарним именима, члановима "Куће славних". Није избегао ни помињање рата као важан фактор у промени система из ког су наставили да извиру нови таленти.

Први фактор који је нагласио, увидео је током шетње Београдом.

"Проведите дан шетајући улицама било ког града у овом региону, и приметићете то. Ја сам висок 195 цм и шетајући Београдом тог првог дана видим много људи виших од мене. Просечан Србин је 180 цм, пет центиметара виши од просечног Американца. У Црној Гори, која је недавно проглашена највишом државом на свету, тај број је за два и по центиментра већи. Просечан Црногорац је виши од 81 посто америчких мушкараца", пише Џордан.

Запањила га је свестраност наших играча и то како без обзира на позицију, уче комплетну кошаркашку технику. За разлику од САД, где се високи момци одмах "гурају" под кош.

"Питао сам неколико људи зашто је то тако. Шта је то са културом, или само општом филозофијом тренера, што је довело до тога да играчи од 210 цм науче вештине бека још од '70-их. Нисам могао да добијем коначан одговор. Неколико људи је указивало на комунистичку прошлост Југославије – на једнакост сваког играча који учи сваку вештину, све то на овај високо структуриран, дисциплинован начин", појашњава Кон.

Пратећи историјски ток теме о којој пише, дошао је до периода после рата. 

"Током и непосредно после ратова, врхунски играчи са Балкана отишли су да играју у другим лигама широм света. Тако се догодило неколико ствари: (1) Млађи играчи су ушли у улоге у клубовима у којима су некада били ветерани, убрзавајући њихов развој. И, (2) тренери су почели да се враћају у регион, враћајући на своје место исту врсту инфраструктуре која је произвела златну генерацију пре рата. И тако добијате четири ол-стара из истог ратом разореног дела света, све састављене у размаку од једне деценије. Укључујући једног од најдаровитијих офанзивних чувара које је игра икада видела", пише у тексту.

Ништа се не може без љубави. 

"Али изгледа да има нешто у овом региону. Било да је у питању квалитет тренирања, дубоко укорењени осећај за инат или само чињеница да су људи овде заиста високи. Дефинитивно знам да постоји невероватна љубав према игри, куда год да кренете. И више од тога, постоји љубав према начину на који је игра повезала људе, чак и током најболнијих тренутака њихових живота, чак и током рата", увиђа аутор. 

"Иако је садашња генерација балканских играча одрасла у независним државама, у распарчаним остацима Југославије, сви они потичу из исте лозе великих играча и тренера.

И то је, више од свега, оно што су ми људи истицали током мог боравка на Балкану. Да овај бум балканских талената није настао ниоткуда, да је укорењен у историји, на терену и ван њега, који је омогућио каријере попут Јокићеве и Дончићеве и многих других", закључио је Кон.