Необични случај КК Партизан – од еуфорије до агоније за само годину дана

Шок терапија у виду промене тренера пред најважнију утакмицу у сезони није успела. Партизан је поражен од Метрополитанса, чиме је елиминисан из Еврокупа, а тако је пропала последња нада да ће београдски великан догодине остварити дугогодишњи сан и заиграти у Евролиги.

Партизанова сезона је катастрофална. А када је то јасно већ у марту месецу, пре коначних борби у два такмичења која, бар на папиру, могу донети улазницу за елиту, јасно је да у клубу из Хумске много тога не функционише.

У марту прошле године, у тренутку избијања пандемије коронавируса, црно-бели су били на путу да поврате стари сјај. Под вођством Андрее Тринкијерија освојени су АБА Суперкуп и Куп Радивоја Кораћа, екипа је обезбедила прво место пред плеј-оф АБА лиге, а у Еврокупу црно-бели су имали најбољи скор пред четвртфинале, чиме је обезбеђена предност домаћег терена до краја такмичења.

Велика армија навијача уживала је у партијама које су црно-бели пружали на свим фронтовима, што је распламсало наду да ће се Партизан вратити тамо где заслужује реномеом и традицијом – међу најбоље екипе Старог континента.

Промена тренера као експрес решење

Годину дана касније, међутим, ситуација је изврнута наглавачке. Није одбрањен трофеј у Купу, резултати у регионалној лиги су благо речено недостојни имена Партизана, док је последњи ексер у сандук закуцао француски Метрополитанс у Еврокупу.

Чак две промене тренера у само неколико месеци нису уродиле плодом. Сезону је на клупи започео Владо Шћепановић, којем је замерено да нема довољно искуства и харизме, па је на његово место доведен Сашо Филиповски.

Симпатични Словенац успео је да екипу доведе до топ 16 фазе Еврокупа, али су почели да се нижу проблеми и порази у регионалном такмичењу. Чак шест узастопних утакмица на Јадрану црно-бели су изгубили, што је учинило су да плеј-оф АБА лиге буде мисаона именица.

Све карте бачене су на Еврокуп.

А онда се управа одлучила на један храбар и, испоставиће се, погрешан корак. Само два дана пред одлучујућу утакмицу са француском екипом, Сашо Филиповски и Партизан споразумно су раскинули сарадњу.

Бригу о тиму преузео је Александар Матовић, човек који је у клубу од 2017. године, а већ је у неколико наврата водио утакмице првог тима. Међутим, нови пораз вратио је црно-беле у реалност и показао им је да нити поседују квалитет, нити срце за одигравање великих мечева, без обзира на то ко је противник.

Отежавајуће околности јесу биле што је Партизан најважнију утакмицу сезоне као домаћин играо у љубљанским "Стожицама", што су црно-бели имали притисак императива победе, као и одсуство двојице центара, Мике и Мозлија.

Ипак, чини се да све те препреке не би требало да буду непрелазне за тим који је пре сезоне циљао саму завршницу Еврокупа. Кривица свакао не би смела да буде ни на Матовићу, који није имао довољано времена да пренесе играчима своје виђење кошарке.

Ако се зна да је Партизан већину утакмица ове сезоне губио у тесним завршницама, на једну лопту, неретко и у продужецима, долази се то питања да ли је и колико физичка спрема утицала на велики број пораза.

Недостатак самопоуздања и "страх од победе", с друге стране, не доводе се у питање.

Шта и како даље

Пораз од Булоња практично је окончао сезону црно-белим кошаркашима. Истина, такмичење у Кошаркашкој лиги Србије није још ни почело, али, руку на срце, оно је више ревијалног типа и служи за попуњавање статистичких стубаца и страница Википедија, него што има практичан значај за нводеће српске клубове.

Дакле, прави је моменат да се црно-бели ослоне на младе снаге које су у појединим мечевима само наговестиле каквим талентом располажу.

На Матовићу је да пружи прилику и баци у ватру Партизанове клинце, који би до краја сезоне, нарочито пошто ће играти без обавезе стварања добрих резултата, морали да покажу да заслужују црно-бели дрес и да у годинама које долазе могу бити костур тима.

Амерички кошаркаши јесу неизбежна реалност српске, али и европске кошарке, али они морају бити потпора домаћим играчима, пошто се од странаца, част изузецима, не може очекивати да схвате колико свака победа у Европи, али и на Јадрану, значи навијачима.

Матовић ће остати на клупи до краја сезоне, па ће и он имати прилику, без превеликог притиска, да покаже да црно-бели немају потребу да лутају по свету у потрази за тренером, већ да правог стратега већ имају у својим редовима.

Морал сигурно није на највишем нивоу, али живот иде даље. Најгоре што би црно-бели у овом тренутку могли да ураде јесте да жале за пропуштеним приликама. Напротив, требало би да искористе остатак сезоне да се што боље уиграју, да се тим подмлади и направи добра база за предстојеће сезоне.

Иако тако није изгледало прошлог марта, Партизан ће поново морати да крене од нуле. Пласман у Евролигу остаје зацртани циљ, иако ће га из године у годину бити све теже остварити.

Предаја није опција.