Блистава Партизанова сезона коју је појела корона

Мало ко је очекивао да кошаркаши Партизана могу да угрозе позицију Црвене звезде на јадранском кошаркашком небу, али и да се равноправно, ако не и надмоћно боре са најбољим екипама у Еврокупу.

Међутим, под чврстом диригентском палицом Андрее Тринкијерија црно-бели су играли фантастично, а сезона 2019/2020, бар до њеног прекида, била је једна од најбољих и најквалитетнијих у новијој историји Партизана.

Тим је освојио два трофеја - Суперкуп АБА лиге и Куп Радивоја Кораћа, а у преостала два такмичења био је најбољи у тренутку прекида.

А онда се пандемија коронавируса, која је пореметила живот на целој планети, постарала да се сезона не заврши - прекинуто је такмичење у Јадранској лиги, али и у Еврокупу и сав уложени труд остао је узалудан.

Црно-бели су пред плеј-оф регионалног такмичења имали пол-позицију, односно предност домаћег терена, што није мала ствар у дуелима са екипама Црвене звезде, Будућности или Цедевите/Морнара.

Само четири пораза у 21 одиграном мечу било је више него довољно да се врати вера да Партизан може да у своје витрине врати шампионски трофеј Јадрана, на који навијачи чекају још од, сада већ толико далеке, 2013. године.

Још боље резултате Партизан је бележио у Еврокупу, што је посебно радовало све којима је црно-бела боја у срцу и који су се надали да Тринкијеријеви момци могу до финала, које би гарантовало учешће у Евролиги.

Црно-бели су у дуелима са много богатијим екипама показали да на терену побеђује знање, залагање и велико спортско срце, а не бројеви и кесе са новцем, па су у 16 одиграних мечева доживели само четири пораза.

Посебно ће остати упамћени дуели против италијанксог Виртуса, који је са клупе предводио Саша Ђорђевић, а српски тим остварио је победе и у Болоњи и у Београду.

Осигурано је прво место у топ 16 фази такмичења и предност домаћег терена до краја сезоне. Пут до финала никако не би био лак, али црно-бела екипа одавала је утисак да може до самог краја - до јединог трофеја који недостаје у клупској ризници, али и до повратка у елиту.

А онда је дошла пандемија коронавируса и све је пошло наопако.

Сезоне се прекинуте, црно-бели су остали без могућности да се боре за титуле, а потом је уследио и велики шок - Андреа Тринкијери је одлучио да напусти клупу Партизана.

Навијачи су остали забезекнути, пошто су харизматичног Италијана већ прихватили као свог, као део породице, као човека који ће вратити клубу стари сјај и повести екипу у врх европске кошарке.

Тежак задатак да наследи Тринкијерија припао је Владу Шћепановићу, легендарном кошаркашу црно-белих. Иако је био у стручном штабу претходне сезоне, црногорски стручњак није успео да направи хемију у екипи каква је владала за време Тринкијерија.

На штету Партизана иде и одлука да се, у складу са антипандемијским протоколима, утакмице играју без присуства навијача, што је сигурно утицало на слабије резултате тима на почетку текуће сезоне.

Без обзира на околности, забележени су неки неочекивани порази, па је управа клуба реаговала и довела Саша Филиповског.

Игра црно-белих се донекле стабилизовала под словеначким тренером, обезбеђен је пласман међу 16 најбољих екипа у Еврокупу, али резултати, нарочито у регионалном такмичењу, далеко су од очекиваних.

Партизан у нову годину улази са негативним скором у регионалном такмичењу (5/6) и екипи предстоји грчевита борба за пласман у плеј-оф у никад изједначенијој јадранској конкуренцији.

Група у топ 16 фази Еврокупа делује занимљиво - Левалоа, Локомотива и Тренто нису екипе којих се треба плашити, али их никако не треба ни потценити.

Година за нама није била благонаклона према кошаркашима Партизана, стицајем несрећних корона околности пропуштена је прилика да клуб направи велики искорак ка редовном учешћу у елити, али је и поред тога направљен добар темељ за блиску будућност.

Остало је "само" да играчи преброде транзицију и свој квалитет потврде на терену у новој 2021. години.