Србија, фудбалска репрезентација и шта то заправо значи бити успешан

Српски фудбал је већ, суштински, био овде. И не тако давно, када смо код тога. У сезони 2017–2018. Црвена звезда је изборила пласман у нокаут фазу Лиге Европе (испали од московског ЦСКА). Партизан је изборио пласман у нокаут фазу истог тог такмичења (испао од Викторије Плзењ).

Репрезентација Србије, коју је предводио Славољуб Муслин, изборила је пласман на Светско првенство у Русији.

Дакле, аналогно је (све до тога да Партизан поново игра са екипом из Чешке). Осим реорганизоване структуре клупских такмичења у оквиру Уефе, па је стога Партизан у нокаут фази Лиге конференција, такмичења које је овом сезоном и почело да постоји, све остало је, практично, исто.

Муслин је играо у 1-3-4-3 систему, Драган Стојковић користи тај, али и, можда чешће, разне итерације и подврсте 1-3-5-2 система. Сличностима нема краја.

Где свакако постоји разлика јесте у оном другом делу фудбалске тактике – стилу, односно начину на који екипа интерпретира облик. Муслинова екипа била је реактивнија, спремнија да се посвети брањењу у средњој зони и да, користећи ма коју од неколико врста транзиције, покуша да угрози гол противника.

Неки од највећих резултатских успеха југословенског и српског фудбала имали су управо овакву подлогу, ма колико их је наша уобразиља претварала у некакве перформансе лепршавог и увек лепршавијег фудбала.

У свему овоме, наравно, не постоји ништа лоше...

Али сада је другачије, па макар у смислу да је дискурс другачији. Драган Стојковић не пропушта прилика да нагласи како је важно да Србија игра, искористићемо сада синтагму која је уједно и највећа флоскула која постоји у фудбалу (некада није могуће другачије), "нападачки фудбал".

Можемо да се слажемо или да се не слажемо са моделом игре, механизмима, концептом игре (што је, уџбенички, структура екипе у било којој фази или моменту игре), одабиром играча, општом селекцијом... Али једино је исправно рећи да је позитиван, проактиван фудбал донео Србији пласман на Светско првенство.

Србија напада гол противника када има лопту, Србија напада лопту када није у поседу како би што пре до поседа дошла (што је само други начин да се каже да, сходно могућем у репрезентативном фудбалу, игра агресивно у разним дефанзивним фазама – пресинг против Португалије, рецимо, био је једна од кључних ствари у лисабонском мечу).

Оваквом приступу погодује и демографија српског тима, односно сетови атрибута сваког од ових играча. Они свакако долазе у национални тим са навикама које носе из својих клубова и стога је веома смислено, иако нипошто лако, исте те атрибуте само каналисати у репрезентацији.

До сада је 13 селекција изборила пласман на Мундијал, после одиграних 766 мечева. Осим Бразила и Аргентине, као и Катара који, суштински, није изборио ништа, десет европских селекција је већ на Мундијалу. Данска је била импресивна, што је само наставак свега онога што је екипа Каспера Хјулманда показивала на Европском првенству, а лепо је било поново видети Немачку како користи већи део потенцијала који недвосмислено има.

Али међу њима, равноправно зашто не, стоји Србија, као најбоља екипа своје групе. Јасно, пад Португалије се наслућивао годинама, али свакако је лепо што је управо Србија профитирала од тога. Слабије екипе од ове, свакако, вероватно то и не би могле да искористе.

И све ово у контексту доста занимљивих квалификационих процеса у осталим кофедерацијама. Последња, трећа фаза, афричких квалификација доноси десет дуела из којих победник иде у Катар. У Конкакафу су прве четири екипе доста близу да то и остану на крају, уз јако добро издање Панаме у још једном циклусу, као и апсолутном узлету Канаде, за коју игра неколико изванредних младих фудбалера (Не, Алфонсо Дејвис не игра сам у тој селекцији).

Веома је неизвесно у Јужној Америци и Азији. Јапан и Аустралија се боре да избегну место које води у плеј-оф плеј-офа, односно четврту рунду азијских квалификација одакле победник добија право да игра у интерконтиненталном баражу против петопласиране екипе из Конмебола.

То нипошто није лак пут на Мундијал. Колумбија, Перу, Чиле, Уругвај, па и Боливија боре се за четврто и пето место.

А док све те силне борбе буду трајале, Србија ће спокојно моћи да се спрема за највеће такмичење које постоји у спорту, било ком спорту.

Дакле, Србија је имала веома успешну годину. Заправо, стриктно говорећи, то није најпрецизније речено. Успех у фудбалу може да се тако назове у правом смислу једино ако је одржив, ако траје и ако генерише нове успехе. Све остало је блесак или већ ма који израз вам био дражи.

Србија је већ била овде, али одрживи успех је изостао. Да није, не бисмо сада били толико одушевљени, јер све ово не би било толико необично. Србија је имала европског и светског шампиона у млађим селекцијама па од тога, суштински, није извукла превише. Свакако није извукла довољно.

Немачка пре Другог светског рата није била сила. Онда је била девастирана у том рату, осрамоћена, парија међу нацијама. Али исправан приступ им је донео тријумф против сасвим буквално непобедивог мађарског тима у финалу Мундијала 1954. године. Студије су писане како је управо овај успех помогао нацији да се уздигне изнова. Успех, кажемо, јер је на њему грађено све оно што немачки фудбал данас чини једним од најбољих и најпрогресивнијих на свету.

Све ово чини да рекапитулација 2021. године може једино да буде схваћена као припрема за 2022. годину, па и сваку наредну.

Јер било би лепо, зар не, коначно, сходно нашим могућностима, које нису мале, бити истински успешан у фудбалу...