Читај ми!

Португалија је, напросто, морала да падне

Не умањујући ниједног момента успех националног тима Србије (јер, како би то уопште било и могуће након тријумфа у Лисабону и директног пласмана на Светско првенство), Португалија је екипа која је можда и најдаље од тога да игра близу неке своје објективне горње границе могућности, најдаље од тога да искористи све оне потенцијале које има када сваки пут окупи репрезентацију.

Постоји моменат у једном од филмова о Бетмену Кристофера Нолана када Бејн, негативац јасно, поручује Брусу Вејну док му задаје ударце: „Победа је победила тебе".

Суштински, претходни успеси су га учинили самозадовољним и неспремним, стога – рањивим.

Тако нешто се дешава са Португалијом од момента када је освојила Европско првенство 2016. године.

Фернандо Сантос, као носилац највећег успеха сениорског португалског фудбала устоличен је као селектор-споменик, неко ко ће константно да подсећа на тај успех, али ко неће радити довољно преко тога. Фудбал је наставио да се развија, Португалија (репрезентација, не и њени спектакуларни играчи) је остала у месту.

(Парадокс је тај да је Португалија, са Карлосом Кеирошом, освајала Светска првенства за младе на прелазу у последњу деценију прошлог века, играјући без централног нападача, са вероватно првом модерном "лажном деветком" – таква Португалија, неко ко стоји на челу фудбалског развоја, никада није освојила ништа у сениорском фудбалу.)

Како год било, конзервативнији фудбал је донео успех, он се одржао као парадигма. А то је сада немали проблем за ову, једну од најважнијих фудбалских култура на свету...

То се јасно видело у дуелу са Немачком, рецимо, на Европском првенству, када је овај тим био потпуно неприпремљен да се носи са немачким 1-3-2-5 офанзивним обликом (било модификацијом свог дефанзивног 1-4-1-4-1 облика, било применом дефанзивних ротација...). Као против никога другог на том шампионату, Немачка је била убедљива.

У истом облику као Немачка играла је и Србија у Лисабону. Номинално је то 1-3-4-3, са Милинковић Савићем и Тадићем у „квадратима", са Влаховићем као централним нападачем и Костићем и Живковићем као крилним бековима, наравно доста високо и широко.

Највише проблема Србија је, додуше, правила у дефанзивној високој зони, дакле у високом пресингу. Са јасним оријентацијама на човека, где сваки фудбалер има јасно дефинисану позицију на коју врши притисак, фудбалери Србије су имали увек адекватан дефанзивни приступ и тиме прилику да онемогуће носиоцима лопте Португалије време и простор.

Португалски напади, практично, нису адекватно ни почињали... 

Наравно, не помаже чињеница да Португалија, екипа у којој на терену стоје три играча Манчестер Ситија (екипе Пепа Гвардиоле имају и најбоље уласке у игру на планети), нема ни изблиза јасно дефинисане механизме у овој фази игре како би искористила атрибуте и навике својих фудбалера. Баш ничега у њиховој игри није било што би им помогло да реше овај проблем.

У самом поседу, Гудељ се спуштао у последњу линију као на неким ранијим мечевима, али ова ротација (назовимо је „италијанском", јер је управо екипе из ове земље најбоље раде на свету) није рађена у најбољем тајмингу, те и није доносила неопходне предности ни у том, ни у наредним деловима терена (а да, и гол је примљен из једне такве ситуације).

Уз то, играње са Андријом Живковићем на десној страни спречило је Србију да искористи она класична нападања дубине између левог бека и централног бека. Просто, не лева, већ десна нога у овој ситуацији омогућава лопти да иде око Нуна Мендеша много природније и лакше.

Но, како је утакмица одмицала, Живковић је све више користио онај природни нумерички суфицит који настаје када се сусретну ова два система, па је из ситуација „један на један" лако долазио до прилике да центрира у простор друге стативе (што се, по правилу, и ради контраногом у описаној ситуацији).

У наставку утакмице Стојковић је извео Гудеља и увео је Митровића, што је, сасвим јасно, дало нову физиономију Србији, али не неопходно и опаснију физиономију.

Други део утакмице свакако је био разводњенији него први, са "разваљеним" линијама и просторима који не би требало да се отварају на фудбалским утакмицама на овом нивоу.

У таквим околностима готово да је необично што се до гола чекало практично до краја меча. И некако је природно да управо српски изабрнаи тим стигне до гола против ове и овакве Португалије.

Још једном, Србија је искористила једну од мањкавости у игри Португалије, овога пута чињеницу да Португалија не брани адекватно прекид, стигла је до поготка, тријумфа и Светског првенства.

Србија је екипа која је у овој квалификационој групи то далеко највише заслужила...

недеља, 22. септембар 2024.
18° C

Коментари

Re: Knjiga
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи
Re: Steta
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи
Re: Ко би свијету угодио
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи
Knjiga
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи
Komentar
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи