Читај ми!

Како се Би-Би-Си и Ариго Саки сећају новембарске ноћи у Београду и Донадонијеве драме

Непријатељски расположена Маракана, провокације играча Звезде, чак и обезбеђења док се играч тима „бесмртника“ бори за живот, тако у Сакијевој књизи и приказу на сајту Би-Би-Сија изгледа догађај који су веома добро, али и доста другачије, запамтили навијачи црвено-белих. Текст преносимо у целини.

За тим који ће историја упамтити као "Бесмртнике" било је то језиво подсећање колико је крхак људски живот, пише спортски портал Би-Би-Сија.

Десетог новембра 1988, АК Милан тренера Арига Сакија играо је реванш утакмицу против Црвене звезде на њеној Маракани у другој рунди Европског купа (шампиона). То је била поновљена утакмица, јер је претходног дана игра прекинута због магле, а добила је стравичан ток нешто мало пре полувремена.

Резултат је био 1-1, укупно 2-2 с обзиром на меч у Милану, када се одбрамбени играч Звезде Горан Василијевић сударио са Робертом Донадонијем из Милана.

Саки је у недавно објављеним мемоарима под насловом "Бесмртни" описао овај инцидент.

"Василијевић је веома насилно насрнуо на Донадонија, ударивши га истовремено главом и лактом", пише италијански тренер.

"Роберто је пао на земљу, без свести. Били су то тренуци правог хорора, изгледао је као да је мртав. Саиграчи су око њега махали рукама и хватали се за главу."

Док је Донадони непомично лежао, масер Милана Анђело Пагани први је дотрчао. Успео је да му отвори уста, заглављена због поломљене вилице, и да му извуче језик који је упао у грло и претио да га угуши.

Клупски лекар Милана Ђинко Монти следећи је дотрчао и дао му дисање уста на уста. "Роберто није давао знаке живота, а онда је почео да удара ногама о тло што се често дешава људима који доживе тешку повреду главе", пише Саки.

Донадонијеви саиграчи гледали су ужаснуто. Легендарни одбрамбени играч Милана и Италије Паоло Малдини присећа се судбинских тренутака: "Поплавео је, очи су му биле широм отворене и ударао је ногама као животиња коју кољу."

Марко ван Бастен, холандска икона тима, отрчао је до клупе вичући "Доктора, доктора!" пре него што се у очају бацио у загрљај клупском менаџеру Паолу Тавеђи и бризнуо у плач. Ван Бастен није желео да настави да игра, али су га тренери убедили, док је Донадони изнет на носилима и одвезен у болницу.

Шокирани играчи Милана отишли су у свлачионицу на полувремену. Тада су чули обавештење на стадионском разгласу праћено гласним негодовањем домаћих навијача. Када је обавештење поновљено на италијанском, схватили су шта се догађа.

Саки објашњава: "Најављивач је желео да умири гледаоце који су видели како Донадони дуго лежи непомичан на земљи преносећи им добре вести из болнице. Роберто је повратио свест и сем сломљене вилице није имао других озбиљних повреда. Навијачи Звезде су му зато звиждали."

Играчи Милана, укључујући Руда Гулита, побеснели су. Гулит је заменио повређеног колегу иако је и сам имао повреду леве бутине и био је спреман само за 45 минута. На крају је на терену провео цело друго полувреме, продужетке и пенале. Саки за Холанђанина каже да је био "наша храброст, наш генерал у бици". А беше то права битка.

Уз провалу непријатељства са трибина Милан је наставио да напада. Капитен Франко Барези ширио је смиреност и веру у победу док су настојали да постигну гол. "Сваки пут када би добио лопту, пламенови мржње су га шибали", пише Саки. Али исцрпљени Милан није успео да постигне тај гол и са укупним резултатом 2-2 из две утакмице стигло се до пенала.

Стојковић је погодио први за Звезду, Барези је узвратио. Просинечки је погодио за домаћи тим, а онда је на сцену ступио Ван Бастен.

Саки: "Ван Бастен се кретао ка лопти са елеганцијом лабуда. Једва ју је додирнуо, али је она – снажно и неодбрањиво – одлетела у горњи, десни угао. Перфектно извршење. Имао сам утисак да се Маракана замрзла од ове демонстрације самопоуздања и технике."

То је, можда, био одсудни тренутак. Дејан Савићевић је шутирао слабо и његов ударац је ногама зауставио голман Ђовани Гали пре него што ће Чико Евани довео Милан у вођство од 3-2. Када је Митар Мркела промашио, Франк Рајкард је добио прилику да одведе италијански тим у четвртфинале Купа Европе. Саки је окренуо главу, није могао да гледа.

"У тоталној тишини на Маракани само сам чуо туп ударац лопте у оквир гола", присећа се. "Крв ми се заледила у венама. Али после ударца у дрво лопта се откотрљала у мрежу. Никада нећу заборавити звук тог ударца, била је то химна радости."

"Утрчао сам на терен и загрлио сваког мог играча. Победили смо Црвену звезду, али смо доживели неправду, насиље, провокације. Пљували су нас у лице, полицајац је хушкао свог вучјака на Алесандра Костакурту. И ипак смо били јачи од свих и од свега."

Радост Миланових играча била је у сенци борбе за живот њиховог саиграча. У каснијем интервјуу за Газета дела спорт Донадони се присетио сцене из болнице.

"Прво чега се сећам јасно била је болничка соба", рекао је. "Са мном су била два пацијента, један је био смртно болестан и стално ме је питао како сам, други је пао са трећег спрата. Ниједна кост му није била читава, а цедио ми је мандарине и сипао у уста јер нисам могао да их отворим. Били су у много тежем стању него ја, али су се бринули као да је мени најтеже, колико је то леп начин да опишем колико сам имао среће."

"Оно што ме је највише дирнуло када сам гледао снимак инцидента била је реакција мојих саиграча који су били видљиво уплашени и забринути. Сместа су схватили колико је ситуација озбиљна. У таквим приликама схватиш колико си снажно и пријатељски везан за другове из тима."

Нешто од горчине коју је Милан доживео на гостовању ублажено је када су тренер Звезде Бранко Станковић и Василијевић дошли у посету Донадонију. Живописни власник клуба Силвио Берлускони поклонио му је скупу слику, али је Саки тај који је насликао његов прави портрет.

"Роберто је давао максимум сваког минута сваке утакмице или тренинга", пише. "Он је давао најбољу интерпретацију мог концепта напорног рада и схватања дужности. Због тога су га колеге звале 'кост'. Никада се није предавао."

"Био је херој. Не зато што је завршио у болници. Био је херој на начин како је то дефинисао француски нобеловац Роман Ролан, који је добио Нобелову награду за књижевност 1915. "Херој је онај ко ради све што може."

"Ја се слажем с тим ставом и могу да кажем да сам тренирао тим хероја који су постали бесмртници."

После победе над Звездом Сакијев тим није се више освртао. Постигли су 11 голова примивши само један против следећа три противника у Европи. Вердер из Бремена побеђен је у четвртфиналу, Реал Мадрид у полуфиналу, а у финали је испрашена Стеауа из Букурешта за 4-0. Поновили су то и наредне године када су у финалу победили Бенфику са 1-0 и постали легенде.

Али, као што је та једна ноћ показала, придев "бесмртника" који је Милан носио говорио је подједнако о њиховој храбрости у екстремној невољи као и о лепоти њиховог фудбала.

број коментара 0 Пошаљи коментар