Читај ми!

Ка хоризонту до сумрака, САД – Иран фудбалска утакмица без фудбала

Утакмица између Сједињених Америчких Држава и Ирана (20.00 РТС 1), биће одлучујући меч 29. новембра, након којег ће бити познат исход стања у Групи Б Светског фудбалског првенства у Катару. Иран има половичан успех – један тријумф и један пораз – док је селекција САД остварила два ремија. Улог је велики, победник иде у нокаут фазу Мундијала!

Ка хоризонту до сумрака, САД – Иран фудбалска утакмица без фудбала Ка хоризонту до сумрака, САД – Иран фудбалска утакмица без фудбала

Иран и Сједињене Државе већ годинама имају недвосмислено лоше међудржавне односе који подразумевају покушај америчког мешање у иранску унутрашњу и спољну политику, а што је пропраћено вишедеценијским међусобним санкцијама и нуклеарним претњама.

Све то додатно подгрева узаврело стање пред поменути меч, јер фудбал је, то сви знају, више од игре.

Фудбал је једноставна игра - трчање, дриблање и додавање лопте, а главни циљ је да она заврши у противничкој мрежи. Ништа више. Када једанаесторица фудбалера на терену прихвате и схвате ту суштину и имају исти мотив, победу - она ће се неминовно и десити.

Непријатељски односи и фудбал, симбол надмоћи 

Попут Кока-Коле, холивудских филмова или разноразних музичких праваца и фудбал је, може се рећи, један од видова меке моћи. Сви га конзумирају и упражњавају.

Сетимо се, у том контексту, примера ради, продаје дресова Манчестер јунајтеда са презименом и бројем Златана Ибрахимовића у лето 2016. године. Тада се, наиме, у Јунајтедову касу из целог света слило, према писању британских медија, за само седам дана, око 90 милиона евра.

Дакле, утицај медија и популарност познатих личности несумњиво доприноси развитку дешавања пре и после важних догађаја.

Срећом, тренутно ни Иран ни САД, а ни њихове фудбалске звезде немају моћну кичицу којом би већ оформљену слику односа између држава мазали новим бојама.

Напетост и нетрпељивост између Сједињених Америчких Држава и Исламске Републике Иран трају неколико деценија. То је најдрастичније изражено након Иранске револуције 1979. године; често квалификовано као "нафтно проклетство".

Подсетимо, пре 42 године револуција у Ирану срушила је шаха Мохамеда Резу Пахлавија с власти и направила заокрет од проамеричке политике, а тиме је и окончан утицај САД у Ирану.

Од тада тензије на релацији Техеран-Вашингтон не престају и делом обликују спољну политику Ирана, који се с друге стране, суочава са непријатељским расположењем Беле куће, без обзира на председнике и администрацију.

Можда би и било другачије да студенти, следбеници врховног вође Ирана, нису 4. новембра у години револуције упали у Амбасаду САД у Техерану и заробили десетине службеника које су држали за таоце.

Демонстранти су били огорчени што је бивши вођа земље, шах Реза Пахлави, примљен у Америку на лечење захтевајући његово изручење Ирану.

Одмах након тих немилих догађаја Сједињене Државе су прекинуле све дипломатске односе са Ираном, који до данас нису формално обновљени.

Када је касније и било помака у виду извесних дипломатских споразума и уговора (сетимо се примера Обаме и Трампа) све би се на крају завршавало у стилу познате строфе Боре Ђорђевића: „Биће боље, неко виче, на папиру мртво слово, на Истоку старе приче, на Западу ништа ново."

Светско првенство 1998. године и сусрет непознаника

Када је жребом за Светско првенство 1998. године одлучено да САД и Иран буду у Групи Ф, са Југославијом и Немачком, председник Фудбалског савеза Америке Алан Ротенберг назвао је будући сусрет "јенкија" и "персијских звезда" "мајком свих утакмица".

Како се ближио меч, напетост је расла. Стицајем околности Иранац Мехрдад Масуди био је медијски званичник Фифе за тај меч, али, с обзиром на дипломатска и безбедносна питања у вези са утакмицом у Лиону, његове одговорности су биле далеко шире.

Масуди је неколико година након фудбалског дуела рекао да је један од првих проблема настао када је Иран одабран као тим Б, а САД - А.

Према Фифиним правилима тим насловљен као екипа Б требало је пре почетка меча, после интонирања химни, да крене на поздрављање ка екипи А, али је ирански врховни вођа Хамнеи дао изричито наређење да чланови репрезентације државе којом руководи не смеју да иду у сусрет ка Американцима.

Заврзлама је решена Масудијевом молбом Американцима да они пођу у поздрављање, што су "јенкији" и урадили, па је у том погледу резултат био нерешен: Иранци су поклонили беле руже репрезентативцима САД у знак мира и све је, рекло би се, окончано пре првог судијског звиждука, заједничком фотографијом.

На трибинама стадиона Герланд у Лиону било је, разумљиво, политичких порука. Ван терена, према Масудијевом сведочењу, 7.000 људи било је спремно да организује нереде током меча.

Муџахедин Калк - организација заснована на исламској и социјалистичкој идеологији и финансирана од Садама Хусеина - није била пожељан гост у Лиону, па је обезбеђење, према Фифиним подацима, за ту утакмицу двоструко појачано, на 650 полицајаца и припадника безбедности у цивилу.

"Дали смо сниматељима фотографије како би знали које људе и које транспаренте да избегавају. Утакмица се преносила широм света и последње што смо желели је да ова група саботира ту прилику како би је искористила у своје политичке сврхе", рекао је Масуди.

"Персијске звезде" су на крају тријумфовале над "јенкијима" - било је 2:1! Та победа, после само 19 година од Иранске револуције, на Мундијалу у Француској, у Техерану, али и у другим градовима Ирана прослављена је тако да се ирански режим прилично уплашио због историјског тријумфа.

Наиме, људи окупљени на трговима славили су историјску победу, према извештајима медија, конзумирајући алкохол, а уз то и жене су скидале мараме с глава. Бројни медији су известили да припадници Револуционарне гарде ништа нису урадили како би спречили све оне забрањене плодове радости због велике среће свих оних који су славили тријумф над непријатељем.

Две године потом Сједињене Државе упутиле су позив Фудбалском савезу Ирана да одиграју још један међусобни меч. Позив је прихваћен, па је 2000. године Америка угостила екипу Ирана у Калифорнији, у Пасадени.

Утакмица је завршена ремијем, 1:1. Баш као и префикс сусрета, многи су овај дуел посмарали "пријатељским" односом који би могао да отопли одвећ хладну линију на релацији Техеран - Вашингтон. Међутим, по свој прилици, то је био само један од покушаја да путем меке моћи односи две државе буду бољи.

Историјска утакмица и освета на фудбалском терену

Уефа и Фифа обично воде рачуна о томе да се спортски сусрети између клубова или репрезентација држава које немају добре односе из низа политичких разлога или пак нарушене и лоше, не одигравају. Приликом жреба за неке од многобројних такмичења, фудбалски центри пажљиво гледају ко с ким (не) сме.

Поједине утакмице превазилазе спортска надметања, емоције често надилазе границе фер-плеја, а неретко се дешава да медији понајвише утичу на свеобухватно стање уочи дуела две "зараћене" репрезентације.

Најочитије се то уочава, примера ради, када играју селкције земаља чије се политичке елите налазе на супротним странама из идеолошких или других "процентуалних" разлога.

Историјски дуел који је заправо тумачен као "освета на терену" био је меч између Аргентине и Енглеске 1986. године. Наиме, четири године након Фолкландског рата, "непријатељи" су одиграли утакмицу Светског првенства на неутралном терену, у Мексику.

Детаљи са меча су познати, "божја рука" и велеслалом Марадоне за славље људи широм Аргентине, али и великог дела света у коме се Енглеска доживљава као патрон, светски судија и тлачитељ.

Данас ће ретко ко говорити, када је реч о том Мундијалу и конкретној утакмици, примера ради, о Гарију Линекеру, стрелцу последњег гола на мечу, или ће ретко ко знати ко је био главни судија меча.

Љубитељи фудбала ће махом, на „прву лопту", то такмичење памтити искључиво по Марадони.

Уосталом и једини стрелац за Аргентину на тој утакмици по завршетку меча је рекао нешто слично.

"Иако смо пре утакмице рекли да фудбал нема никакве везе са ратом на Фолкландским острвима, знамо да су тамо убили много Аргентинаца, убили су их као птичице. И ово је била освета!"

Трећи сусрет - прави тренутак за неописиву срећу

Најзагриженијим љубитељима спортског фер-плеја потпуно је јасно да се овогодишња Група Б на Мундијалу може назвати групом политичких непријатеља; на једној страни су умањена Велика Британија (Енглеска и Велс) и Сједињене Америчке Државе, а на другој Иран.

Мора се додати и чињеница да су поједине репрезентације покушале науштрб Ирана да дођу до Светског првенства, срећом, и даље деведесетоминутна магична игра одлучује о томе ко испада, а ко иде даље.

Уочи трећег сусрета Ирана и САД, фаворита нема, али постоје фудбалери који би могли да покажу задивљујуће потезе. Азмун, Тареми, Пулишић, Веа или пак Тарнер и Хосеини.

На мечу Иран - Велс, према извештајима колеге Мароевића, неки од пристуних људи на трибинама стадиона су певали, неки ћутали, а неки гласно протестовали током интонирања иранске химне, а неколицина навијача Ирана је плакала.

На поменутом мечу ирански фудбалери су (гле чуда) певали једну од најкраћих химни, јер су коло пре ћутали.

Један од разлога за ћутање иранских фудбалера током интонирања националне химне у првом колу, против Енглеза јесте подршка протестима у Техерану, али и широм њихове државе.

Наиме, смрт Махсе Амини била је окидач за серију протеста који у Ирану трају од средине септембра.

У сукобима супротстављених страна страдало је неколико стотина људи, док је хиљаде грађана ухапшено. Ирански фудбалери су на тај начин дали подршку грађанима који демонстрирају против власти у домовини.

Техеран је за нереде логично оптужио Сједињене Државе, Израел, али и Саудијску Арабију, тврдећи да поменуту девојку није ухапсила ни убила полиција, већ да је напросто преминула.

Фудбал и спорт уопште понекад се доживљавају као нови вид ратовања.

Као на бојном пољу, на травнатом терену траже се крв и зној, јер то доноси успех, а преко спорта често се лече старе, рекло би се, животне ране у циљу тренутка радости.

Сличне интонације као када Лазар Хаџиздравковић, један од јунака серије "Бела лађа" током борбе за улазак у власт каже: "Моје срце је мртво, ништа га више не може изненадити", управо на тај начин се може доживети и најава меча Иран - САД, као и то хоће ли или не, певати националну химну фудбалери Ирана.

До сада Иран је одиграо два потпуно различита меча. Први су изгубили од Енглеза тениском резултатом 6:2, и практично, на терену нису показали ни делић лепог фудбала и борбе, једини играч који је показао жељу за победом био је Тареми.

Против Велса су пак показали бољи приступ и однос према противнику, али пре свега према свом националном тиму, од момента певања химне, па до краја утакмице, додуше Велс је знатно слабији од тима Гордог Албиона, јер у тиму имају једног голфера - Бејла.

Америка је показала све оно што поседује једна просечна фудбалска екипа и ништа више. У два такорећи пријатељска меча (Велс и Енглеска) фудбалери су били нешто мотивисанији од дана када имају тренинг.

На концу, ипак разлога за срећу биће много. А пре сусрета, видећемо ко ће поносније певати "Нагоре према хоризонту издигло се Источно Сунце" и у наставку "Шта смо тако поносно поздравили у последњем сјају сумрака".

субота, 04. мај 2024.
13° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво