Vićenca, pogled iza zavese

Razmišljam iz ugla žrtve. Možda je to prejaka reč, ali kada ste nemoćni, kad trpite, čekate i živite u neizvesnosti i strahu, gledate oko sebe paniku i nesreću, onda žrtva i jeste.

Na samom početku, sve je izgledalo bezazleno, čudili smo se čemu dizanje tolike prašine. Vrlo brzo, od 9. marta, život nam se sveo na pisanje poruka i "glasove preko žice". Od tog datuma nema sastajanja sa prijateljima, kretanja, šetnje, obilazaka radnji, izlazaka u restorane, kafiće...svega onoga što čini naš mali i sređen život.

Toliko planova, želja, aktivnosti, ideja naglo je zaustavljeno. Svi sada postavljamo pitanje smisla, naterani da oslušnemo tišinu koja se danas gromko čuje u celom svetu.

Moj život se sveo na kretanje po stanu, od spavaće sobe do kuhinje, dnevnog boravka, kupatila, eventualno terase, kako bih mogla da zalijem cveće. Hvala mu što me podseća na život koji traje i koji će, znam, pobediti. Pre ovog marta, moje kretanje merilo se kilometrima, nekad i stotinama kilometara, od Vićence do Padove, do škole, a ponekad i do Venecije i Verone, u zavisnosti od toga gde sam bila angažovana za prevođenje.

Sada ne izlazim iz kuće, sem ako taj izlazak nije opravdan i sa obaveznim papirom u džepu, kako bih, ako me zaustave, pokazala kuda sam se zaputila. Zaprećene su kazne do tri meseca zatvora i novčana kazna od 206 evra. Ovo ograničavanje kretanja mi stvara tenziju, strah i paniku. Moj život više nije moj! Njime upravljaju potvrde, sudske pretnje, dekreti, vesti, virus! Svet gledam sa prozora, iza zavese.

Zašto je do ovoga došlo, imam li ja udela u tome, počela sam da se pitam. Izgleda da je došlo vreme za pitanja, a onaj ko pita hoće i traži odgovore. Kuda srlja ljudski rod? Igraju li se našim sudbinama? Hoćemo li svake godine "ratovati" protiv virusa? Nije li ovo početak našeg kraja?

Ljudi više ne pevaju sa terasa da bi se međusobno bodrili i kuražili. Kome je više do pevanja, kada se mrtvi više i ne oplakuju od strane najbližih, već ih odnose u druge gradove na spaljivanje, bez ijednog cveta i suze, kako hrišćanska tuga za pokojnikom nalaže? Kome je do pevanja, kada ne znamo ko je sledeći na redu, kada ne smem ni da prođem kraj ekrana, a kamoli da ga uključim da ne bih dobila aritmiju od tužnih informacija?

Život je postao lutrija, zavisi od sreće. Fobija od zaraze počela je da boji svaki sekund moje svakidašnjice. Trčim svakih pola sata da perem ruke, dezinfikujem pod i strepim. Počinje strah da me menja, da me pretvara u hipohondričnu osobu, saleću me crne misli. Slušanje priča o našim ljudima koji su se zatekli ovde veoma me uznemirava. Platili bi suvim zlatom da se domognu otadžbine, zovu, mole za pomoć, iščekuju, plaču...

Nedostaje mi moj stari život. Nedostaju mi đaci, kolege, dragi ljudi i obaveze, one iste, koje su mi nekada izgledale naporne; sve bih dala da te obaveze budu još napornije, samo da mogu da ih ponovo vratim, da se ponovo slobodno krećem, živim, šetam, smejem, udišem vazduh u parku van kuće, pa neka je i zagađen, samo da mi ulazi u nozdrve, pluća...

Taj i takav život, kada sve ovo prođe, neće biti isti. Jer on nije samo moj, postao je zajednički. Promene na mikroplanu, dešavaju si i na makroplanu, pred našim očima. Menja se svet, a sa njim i svaki pojedinac. Ovo je vreme za učenje, sagledavanje, promišljanje... Naša suština postaje vidljivija u ovakvim vremenima. Želim i molim se da postane humanija.