Ana Kapor: U potrazi za idealnom slikom

Slikarka Ana Kapor i njen suprug, slikar Vladimir Pajević, održali su zajedničku izložbu u maju, u Budimpešti. Iskoristili su priliku da posete i Srpski kulturni centar, sa kojim je predviđena i buduća saradnja. I eto prilike za ovaj intervju...

Odakle potiče ideja da izlažete u Budimpešti?

Galerista Koller galerije je video moju i Vladimirovu izložbu u Italiji i poželeo je da te naše slike prikaže i u Mađarskoj. Pošto smo čuli da njegova galerija ima i međunarodnu reputaciju, da je vrlo dobra i ugledna, prihvatili smo njegov poziv. Ovo je prvi put kako sam u Mađarskoj, tako da sam svakako htela da posetim i Kulturni i dokumentacioni centar Srba u Mađarskoj, da se dogovorimo i za neke buduće zajedničke manifestacije, priređene u Budimpešti.

Sa Vašim mužem ste već imali niz zajedničkih izložbi, a mnogo puta i stvarate zajedno. Iste stvari Vas i inspirišu?

U suštini nas inspirišu iste stvari, iako je naše slikartsvo potpuno različito. Dok ja imam potrebu da prikažem idealnu arhitekturu u jednom idealnom pejsažu, dotle na Vladinim radovima može se primetiti da je ceo njegov život čežnja za dvorištem u kojem je odrastao. Na njegovim slikama je priroda - koja je potpuno nekontrolisana i divlja - nadvladala arhitekturu, dok je na mojim slikama baš obrnuto. Vlada i ja smo izuzetno figurativne orijentacije, tehnika nam je veoma klasična, ali mislim da ipak imamo dva različita sveta, koji se lepo, na dobar način dopunjuju.

Na Vašim slikama se primećuje jedna stalna potraga za idealom...

Cilj umetnika je da traži idealnu sliku. Ja tražim sliku koja će biti mesto mira, tišine, ravnoteže, mesto gde bih poželela da se nađem. Pokušavam da stvorim prostor koji budi ove emocije. To je stalna potraga za nekim zaustavljenim trenutkom i u tom smislu za moje slike često govore da imaju i metafizičku komponentu. Mi, umetnici smo na neki način privilegovani, pošto i živimo u ovom idealnom prostoru, koji je paralelni svet sa pravim. U našoj umetnosti pokušavamo da pokažemo i drugim ljudima svet na način kojim ga mi doživljavamo - što je i suština likovnog jezika.

Izložba nosi naslov Mistična putovanja; Vaše prvo veliko putovanje se veže uz Rim - šta ste dobili od njega?

Od Rima sam prvog dana, kako sam stigla dobila muža i od tada - već 30 godina - smo zajedno. Za moje slikarstvo je veoma bitno to što živim u Italiji, pre svega u Rimu, koji ima specifično svetlo. Druga stvar, da sam ja uvek bila vezana za renesansu, za ranu renesansu, tako da je na neki način i bilo logično da dođem. Sigurno ne bih tako slikala da sam negde drugde.

Koje su Vaše vizije za budućnost?

Nikad ne razmišljam mnogo unapred. Nadam se da će mi nadalje činiti zadovoljstvo da slikam. Sve dok je to tako i moje slike će imati svoj put, pošto u umetnosti nema blefa. Ako radite sa entuzijazmom, to se vidi i to publika oseti. Ja sam oduvek slikala, još sam počela kao dete u tatinom ateljeu. Od svoje treće godine nikad nisam prestala da stvaram, moje crteže ja tata sačuvao, imam slike koje sam uradila kao beba. To je jedina stvar, koju nikada nisam prekinula i neznam kako bih živela bez toga. To je po meni divan posao, jedan od najlepših, koji postoji. Zamislite kako je fenomenalno, da na zavisite ni od koga, samo imate to belo platno, koje je zakon, sve može na njemu da se desi.