Читај ми!

Одмор на Синишин начин

Све је више људи који маштају да корпоративни живот и канцеларијски посао од 9 до 5 замене авантуристичким животом, неким концептом где би од путовања могли на неки начин и да живе.

Синиша Рачић је у томе успео, организује групна путовања на којима својим клијентима нуди јогу, бициклизам, фитнес, веслање, роњење и друге активности.

„Најатрактивнији печат мојих догађаја носи та необична повезивања и дружења. Нису толико ни битни програми...ја сам раније тврдоглаво инсистирао, увео јогу, па зашто неће да раде јогу, па зашто неће да возе бицикл, а онда сам схватио да је финта у нечему другом, у повезивању, том искораку из зоне комфора. Људи искрено уживају да после 20, 30, 40 година рутине искоракну у нешто непознато и ту наиђу на људе који ће их пригрлити и прихватити", каже Синиша.

Највећи број људи се на оваква путовања пријављује без партнера односно пријатеља, па се отвара више могућности за повезивање људи, нова пријатељства па и љубави.

„Нешто што највише људе каналише да пробају са неком другом врстом одмора је тај стрес, та тензија која се одвија на послу. Управо све је већи прилив корпоративних људи после разних трауматичних искустава, развода бракова, раскида веза, смрти чланова породица, дођу да се скоцкају и среде на мојим догађајима", прича Синиша.

Дијаспора путем друштвених мрежа и пријатељских веза прати овај концепт и наши исељеници се овим путовањима често придружују.

„Деси ми се врло често да имам људе из дијаспоре, из Америке, Немачке, Скандинавских земаља...може се рећи да приличан број долази на моје догађаје, чак и доводе своје пријатеље странце", каже Синиша.

Повод за наш разговор заправо је необична поштанска пошиљка коју је Синиша добио јер се на Фејсбуку пожалио да му због пандемије посао не функционише и да је спреман да се прихвати неког другог посла јер је остао без новца.

„Нека два месеца нисам отварао поштанско сандуче, јер из њега вребају неплаћени рачуни...нисам ништа зарађивао, па сам имао фобију од отварања поштанског сандучета. Када сам иоле почео да радим и зарађујем, решио сам да отворим „Пандорину кутију", да видим шта ме тамо чека...и поред свих рачуна, било је једно лепо упаковано писамце жуте боје, што је данас веома необично...и у писму је било 100 и нешто евра, што је за мене било шокантно. Углавном је та особа, каже, нашла тај новац, пале су јој са неба и нису јој требале и помислила је да ће прослеђивањем тог новца мени помоћи, и рекла да уколико ми не требају, поступим са њиме у складу са својом савешћу. Доживео сам цивилизацијски шок...прво неверица, а онда су ми сузе саме потекле, три сата сам само плакао...", отворено прича Небојша.

Синиша не зна од кога му је дошла пошиљка са новчаном помоћи, осим да је стигла из Хрватске, али зна да је пресудио избор авантуристичког начина живота и повезивање са људима сличног сензибилитета.