"Небеска дворишта" и владика Григорије у Новом Саду

О књизи су, поред владике, говорили писац Ђорђо Сладоје и глумац Никола Пејаковић. Модератор је био глумац Никола Шкорић, од којег смо чули и неколико одломака.

Ђорђо Сладоје је изјавио да му је велико задовољство, част и радост што има прилику да говори о књизи „Небеска дворишта".

„У овој књизи је очигледно литерарно зрење владике Григорија у односу на претходне књиге, то се види по сигурној, стабилнијој реченици и завидној вештини у компоновању романескне грађе. Ова књига одише јеванђељским духом, и на свим страницама је присутна жудња за вером, за Христом, за литургијским доживљајем Бога и божје творевине, односно жеља да се оде у манастир. Све што се дешава у овој књизи је припрема за тај одлазак, и владика се присећа догађаја који су му претходили."

„Нећу ништа говорити о књизи, јер је можда неумесно, она је написана и сада је ваша", рекао је владика Григорије. „Откако је написана, никад нисам имао снаге да је отворим ни да прочитам иједну реченицу. Све ми ово изгледа нестварно, и ова дворана, и ви и ја, и Нови Сад који је у мојој души увек нешто лепо и племенито, и имам утисак као да се моја Планиница преселила овде и да је све већа. То је моћ коју имају приче - да вам прикажу нека места онаквим каква јесу тек кад из њих одете."

Глумац Никола Пејаковић се са много радости присећао времена које је провео у Требињу и са владиком Григоријем.

„Млад човек чита књиге неких људи које не познаје, о догађајима о којима чује први пут. Међутим, како човек сазрева или дође у велики град, упознаје те писце, препознаје јунаке у тим делима у људима око себе. Ова књига обилује причама, ликовима и јунацима које сам упознао. Они су сви у мом сећању и већи од ове књиге. У Требиње сам дошао на неколико дана, а остао четири године. Владика Григорије је неодвојиви део тог периода мог живота."

Пролеће 1992. у Београду. Град је узаврео, кошмар промена у свету дошао је на улице, студенти протестују док фигуре надолазећег рата постају опипљиве. Наш јунак, студент теологије, час је сам на обали разгоропађене реке, час за говорницом с које све више оџвања јека уместо порука. Затечен гласовима о ратном обручу који се стеже око мале, некада складне заједнице у планинској осами из које потиче, покушава прискочити у помоћ, да би с препрекама на које наилази и сам растао, чврсто се држећи избора манастирског дворишта, не као узмака из света колико додира међу световима: малим и великим, личним и заједничким, земаљским и небеским.