Торонто: Отворена изложба фотографија Саше Петричића

Саша је познат као вишеструко награђивани дописник и фото репортер CBC News-а где ради већ 35 година. Током дуге новинарске каријере доносио је Канађанима фасцинантне приче са свих континената. Из Јерусалима и Пекинга где је и живео, покривао је ратове у Сирији, Гази и Авганистану и протесте од Хаитија и Турске до Хонг Конга. Његове репортаже забележиле су и страхоте природних катастрофа - земљотреса, тајфуна и цунамија у Јапану, Непалу и Тајланду.

Фотографије које су одабране за ову изложбу представљају људе и догађаје који нису нашли место у вестима.

"Овде сам своју камеру окренуо на другу страну: према људима који су не само сведоци трагедије као и ја, већ је она део њиховог живота. Искра светла или мрак у њиховим очима - казују све", рекао је Саша на почетку разговора.

Саша Петричић је имао само четири године када се из Србије доселио у Канаду, рођен је у Београду, а живео у Зрењанину. Одрастао је у Торонту, где је завршио основну и средњу школу. Дипломирао је новинарство на Универзитету Карлтон (eнг. Carleton University) у Отави, у Онтарију. Одлично говори неколико страних језика укључујући и српски језик који је научио уз помоћ родитеља. Често посећује Србију - Београд и Земун.

На изложби је представљено четрдесетак фотографија из Кине, Јапана, Непала, Јордана, Северне Кореје, Француске (Париза), Енглеске (Лондона), Филипина, Исланда, Колумбије, Вијетнама, Израела, Антарктика, Индонезије, Либана, Сингапура... а ту је и једна фотографија из Београда са Калемегдана.

Саша прижељкује изложбу у Београду јер мисли да би нашој публици било занимљиво да види фотографије из целог света, од прелепих предела Блиског Истока, Исланда, Колумбије, Амазона, али и места која баш и нису нарочито атрактивна, па додаје:

"Поједина места никада не бих изабрао за одмор, рецимо Непал после земљотреса, али често сам као новинар ишао тамо кад се тако нешто деси да извештавам. За људе који ту живе земљотрес је катастрофа, иако је природа веома лепа, они су у незавидној и тешкој ситуацији, па су зато мени као сведоку емоције тада узбуркане.

Назив изложбе је Невини посматрачи јер су ти људи које видите на мојим сликама погођени природним непогодама и они су ту усред тога ужаса само због "више силе" - они никако нису криви за ту ситуацију у којој су се нашли. Био сам сведок и радио сам много репортажа за ТВ о тим људима. Човек се ипак увек некако снађе и живот настави да иде својим током. Примера ради на фотографији Непал - Три жене видимо три жене у црвеним хаљинама које су кренуле у поље на фарму, да беру кукуруз, чај или ароматичне биљке иако земљотрес још увек траје."

Од 2011. до 2015. Петричић је био дописник за Блиски исток за "Национал" (eнг.The National), са седиштем у Јерусалиму где је живео четири године. Покривао је побуне Арапског пролећа из Египта, Либије, Сирије и Туниса. За свој рад добио је бројне награде, а 2014. године његово ратно извештавање о сиријском сукобу освојило је главну канадску ТВ новинарску награду, Canadian Screen Award за најбољу репортажу.

Шта данас, после више од десет година од Арапског пролећа, мислите о том покрету?

"Често сам био у прилици да снимам такве покрете који крену ка демократским променама. Ови протести, демонстрације и маршеви су најчешћи израз грађанског бунта мада су ови побуњеницу користили и друштвене мреже попут Фејсбука, Твитера и Јутјуба, али та генерација која је организовала Арапско пролеће нажалост није била довољно организована за демократију...

То је био тек почетак и то ће се сигурно временом мењати. Неки облик и степен демократије неминовно је потребан сваком човеку. Како се свет развија, људи ће све више бити образовани и зато ће више тежити ка демократији, желеће да сами одлучују шта ће се дешавати. Човек је слободно биће и зато се све мења."

У Пекингу сте живели пет година, како би нам описали Си Ђинпинга?

"Си Ђинпинг сматра да је Кина најважнија земља на свету, што је у реду јер он је председник Кине. Али он не разуме демократију и Запад - тај концепт и тај део света. Владајуће елите сматрају да Кина треба да буде светска сила зато што је то култура стара неколико хиљада година, огромна земља са великим бројем становника. Они често кад је у питању политика, економија, чак и војне ствари не прате "правила света". Си Ђинпинг гледа уско на ситуацију у свету, као и већина Кинеза који су на власти. За тих пет година колико сам провео у Кини ситуација је постајала све више и више контролисана."

Да ли се више плашите природе или људи? Природних катастрофа или рата и онога што човек човеку може да уради?

"И једно и друго може бити опасно. Али ипак са људима можеш да се договориш, ствари се тако некада и среде. Такође, имаш и некога кога можеш да кривиш за насталу ситуацију. Природне непогоде су теже и компликованије. После јаког земљотреса долази серија слабијих - када то доживиш схватиш колико то не може да се контролише. Зато се више прибојавам природе него људи. Природа ради спонтано, а људи са предумишљајем, ипак са људима је могућ договор, па чак и са војницима или са полицијом."