Др Тања Милосављевић: Шта ми ово треба!

Тања је прави пример једног одликаша и њен пут представља сасвим сигурно прави подстрек и пример младим људима да се радом и само радом може постати успешан и племенит човек.

Како то да се Ваш животни и професионални пут везује за Француску или да будем директнији откуд Ви у Француској ?

"Чудни су путеви господњи, рекла бих на самом почетку. Да не будем скромна, ја сам се од малена, као врло напредно дете, издвајала у окружењу својом оштроумношћу, идејама које можда нису биле примерене једној малој средини у којој сам ја одрасла (а рођена сам и одрасла у Борином Врању).

Судбина је ето одредила да, као свршени студент Филозофског факултета у Нишу, са дипломом професора српског језика, пре 13 година добијем место лектора српског језика у Француској на универзитету у Марсеју. Скоро десет година искуства у лекторату на Катедри за словенске језике су ми омогућиле да усавршим најпре француски језик, потом да докучим свој матерњи, упознам најразличитије људе, стекнем много искуства у организаторским вештинама, мислим првенствено на конференције и семинаре, али и других догађаја на којима сам представљала, као прави амбасадор, своју културу и језик", каже Тања Милосављевић.

 Титулу доктора лингвистичких наука сте стекли управо у Француској ?

"Као што сам претходно рекла, рад у лекторату је био апсолутни изазов за мене да наставим да изучавам српски језик. Захваљујући једном другачијем приступу језику, наставила сам своје студије у Француској, најпре у Монпељеу где сам магистрирала у области дидактике страних језика, а потом се мој универзитетски пут наставио у Ници четири године колико је трајала израда моје докторске дисертације."

 Данас сте на позицији регионалног просветног инспектора, претпостављамо, захваљући управо докторској дисертацији ?

"Можда није прикладно да ја одговорим на ово питање, али верујем да моја докторска дисертација има удела свакако. Моје професионално искуство је одувек било везано за просвету и у Србији и у Француској, мислим да има тај урођени педагошки дар који ми додатно помаже у овом послу. Сада сам на позицији из које могу другачије да сагледам радни дан једног професора, његове педагошке методе, административне обавезе, и сл. Уз то, морам признати да је врло лепо корачати градовима у којима су живели, школовали се и стварали Пол Валери, Сезан, Огист Реноар или великани попут Додеа, Рембоа, Егзиперија... Врло интересантна чињеница је та да ме је живот довео управо овде на 200 метара од замка у којем је боравио Егзипери у Ла Молу док је боравио код свог деде као дечак.

 Бавите се и писањем (из проверених извора знамо да имате дара и за то), јавним наступима, превођењем, лекторисањем, скоро сте основали платформу за учење француског језика на даљину због које сте били награђени у Француској.

"Да, могу слободно да кажем да пишем већ десет година уназад. Као млади научни истраживач, бавим се научним темама и публикујем у универзитетским часописима код нас и у свету. Мој домен интересовања је социолингвистика и усвајање страних језика. До сада сам објавила око 30 научних радова. Такође учествујем на конференцијама које се тичу науке о језику. Однедавно се бавим и тематиком Великог рата и то захваљујући нашем историчару из Дреновца у Србији, Зорану Радовановићу са којим сам имала част да потпишем заједничко француско издање његове књиге "Срби на Корзици". Поред тога се бавим лекторисањем и превођењем, то су моје прве љубави из млађих дана. Управо сам завршила лектуру збирке песама "Агапе" нашег аутора из Берна - Драгана Вукашиновића; његов сонетни венац ће ускоро угледати светлост дан."

 Рекли сте малочас да сте одрасли у Борином Врању. По чему памтите детињство?

"Морам заиста да признам да волим своје Врање и увек му се враћам са много љубави. Врање има тај призвук старих времена, тај "урођени" карасевдах о којем нам је Бора оставио записе. Ја нисам имала ту срећу да одрастам као Иво Андрић који је из дневне собе куће своје тетке посматрао мост с друге стране реке Дрине, али се детињства радо сећам по нашем Белом мосту. И дан данас радо одводим своје пријатеље тамо и препричавам им легенду о Стојану и Ајши.

Када мислим на Врање, такође ми врло брзо кроз главу прођу слике позоришних комада које сам са једним посебном жаром пратила у врањском позоришту и његовим глумцима (Драган Живковић, Нинослав Трајковић, Радмила Ђорђевић, Зетица Дејановић и др.)

 Чиме се бавите у слободно време?

"Како би рекао Кустурица укратко - свашта радим (сваштарим али и претерујем) смех! У слободно време, читам. Књига је мој најбољи пријатељ. Сматрам да се елоквентност стиче искључиво читањем. Речју можете као сабљом да раздвојите укус од неукуса, цитираћу Кустурицу. Живимо у доба где свако пише а мало ко чита. Ја сам студирала књижевност и српски језик где су чувени класици попут Булгакова, Сервантеса, Чехова, Буковског, Толстоја били обавезно штиво а сматрам да су и дан данас непревазиђени. Врло радо и често им се вратим. Тренутно читам Кустуричину књигу "Шта ми ово треба" и искрено, одушевљена сам. Волим такође да читам и Бећковића, Капора, владику Григорија."

 Како бисте прокоментарисали то што је значајан број наших младих успешних људи управо као Ви отишао из Србије?

"Ја сам отишла из Србије у моменту када је тај одлив мозгова да се тако изразим био заиста велики. Међутим, колико пратим у последње време, добар број младих људи се враћа у матицу. Мислим да држава сама по себи треба да има у виду да смо ми њена будућа снага, наши потенцијали који су ето свугде расути по свету и служе другим културама. Захваљујући контактима које имам у иностранству, видим да је већи број младих спреман да се врати у Србију (међу њима бих убројала и себе свакако) што ме изузетно радује, али наравно уколико би се створили услови за то."

 Да ли имате неку жељу или су Вам се све испуниле?

"Скоро сам добила исто питање од пријатеља. Нисам имала конкретан одговор. Не бих ни сада знала да вам одговорим на ово питање. Да, ево, врло радо бих попила кафу са Кустурицом у августу месецу и ћаскала са њиме (смех). Шалу на страну, али једна таква људска велчина може само да инспирише. Сложила бих се са Сидраном који је говорио - колико још треба да протече Миљацка да мајка роди таквог уметника. Чак ми се чини на моменте да мој живот доста сличи његовом само у једном другачијем окружењу. Можда и због тога што је ова Врањанка емотивно везана за једног Сарајлију, не знам али верујем да бисмо имали доста заједничких тема."

 Шта бисте поручили младима данас, односно народу у Србији?

"Поручила бих им да се баве собом, да је рад на себи изузетно битан уколико желимо да будемо добри људи, са врлинама, острашћени. Поручила бих такође младима да се окану Гранда, Задруге (искрено нисам присталица тих модерних формата које нам сервира друштво јер је чињеница да ћете ретко тамо наћи младог успешног човека који би био пример данашњим генерацијама а сматрам да им је то неопходно). У емисијама на телевизији ћете такође ретко сусрести младе људе који треба да служе за пример, већ напротив учеснике ријалитија. Цитираћу Буковског који се чудио питајући се зашто свако мора да буде неко, којег је такође и Кустурица, видим, преузео."

 Тања, иза Вас је заиста један напоран, али изузетно богат животни и професионални пут. Да ли се некада питате "Шта ми је све ово требало у животу"?

"Да, ако ћемо искрено, да. Више професионалне позиције носе и више одговорности, више жртвовања. Ја често имам навику да казем својим студентима да је мој живот једно велико чудо и врло сам се поистоветила са Емиром када сам ту исту реченицу пронашла у његовом роману. Вероватно ми је за то и запала за око књига у књижари и њен наслов "Шта ми ово треба". Ма сасвим сам сигурна да се све у животу десава са разлогом...", каже Тања Милосављевић.