Храм Светих Ћирила и Методија у Белпу крај Берна - симбол српског јединства и слоге

 Срби почињу да се досељавају у Швајцарску средином 19. века, тада долази и Милева Марић-Ајнштајн. Можете ли нам укратко предочити кратак историјат досељавања Срба у Швајцарску са освртом на град Берн?

Средином деветнаестог века Срби су почели да се досељавају у Швајцарску и у Берн. Они нису долазили само да раде, него је долазио велики број студената и студенткиња на вишу школу у Берн. Како пре, тако и за време Првог светског рата, један број Срба је студирао на Швајцарском универзитету, међу којима су се неки вратили у отаџбину и тамо обављали високе дужности. Тако на пример, у периоду од 1863. до 1914. године у Берну је студирало око 120 студената, међу којима су биле бројне жене, јер су оне у то време једино у Швајцарској могле да студирају. Управо тих година у Берн је дошла да студира Милева Марић-Ајнштајн (1875-1948), прва жена Алберта Ајнштајна која му је родила двоје деце. Хтео бих да напоменем, да је први Србин који је дошао на факултет у Берн, био Радослав Радић (1857-1907). У то време и нешто касније у Швајцарску на студије долази велики број Срба, студената и докторанада Српске православне цркве, неки од њих су: Светозар Радовановић (1906-1907), владика Николај Велимировић (1906-1908), Јордан А. Илић, потоњи епископ нишки, који је као докторанд држао часове веронауке у Берну. Никако не смемо да заборавимо и свештеника Николу Ђорђевића који је у то време држао и прва богослужења о празнику Светог Саве у Берну.

 Када једна етничка заједница у туђини постане довољно велика, обично тражи неки центар окупљања, који у великом броју случајева буде наша црква. Како је у почетку био организован црквени живот у Швајцарској?

Ту ћемо се вратити на период након Другог светског рата, када је број Срба у Швајцарској и Берну драстично порастао, а велики број су чинили политички емигранти. Године 1947. у Берн долази један број образованих емиграната, као што су професори, теолози, учитељи и вероучитељи, од којих бих издвојио: Борка Борчића, Предислава Кубуровића, Петра Радоша, Михаила Тошовића и Јована Братића. Историчар Станимир Спасовић у „Историји Српске православне цркве у Западној Европи" цитирајући господина Петковића, наводи да се на овим територијама налазило много Срба и да је било преко потребно постојање једне црквене организације. У прилог томе је ишло и стално повећавање броја Срба у Швајцарској, те је тако поред ратних емиграната, шездесетих година прошлог века, дошао и велики број високообразованих стручњака: доктора и медицинских радника, а од 1964. године почели су да долазе сезонски радници, такозвани гастарбајтери, у Берн. Многи су се вратили у матицу, али је доста њих остало. Године 1968. на молбу верника и иницијативног одбора из Берна и околине, а по благослову Његове светости патријарха српског господина Германа и епископа западноевропског господина Лаврентија, 1969. године основана је Српска православна црква у Швајцарској са седиштем у Берну.

 С обзиром на то да је наша црква основана у Берну, да ли то значи да Црквена општина Берн има одређене надлежности у односу на остале црквене општине у Швајцарској?

Зачеци црквеног живота почињу у Берну, где је наша црква у Швајцарској и основана. Тада је била једна црквена општина која је обухватала целу Швајцарску. Касније, деведесетих година прошлог века, долази до настајања нових црквених општина, у Цириху, Базелу, Берну и Санкт Галену. Црквена општина Берн нема никавих надлежности у односу на остале црквене општине у Швајцарској. Оно што је важно је да су све равноправне и организоване сходно швајцарском закону као Удружење грађана „Вереин". Ја као архијерејски намесник за Швајцарску, обављам дужност која је везана за административни живот Српске православне цркве у Швајцарској.

 Храм Светих Ћирила и Методија у Белпу крај Берна је први православни храм изграђен од темеља до крова на територији Швајцарске. Како су текли радови од освештавања земљишта, преко подизања темеља и на крају до осликавања цркве?

Требало је да прође доста времена да у Швајцарску дође свештено лице, које се борило да идеју и жељу народа, поводом изградње једног репрезентативног храма, претвори у реалност. Било је и раније, осамдесетих година прошлог века, покушаја да се изгради храм, али нажалост до реализације пројекта није дошло. Изградњи прве наше цркве у Швајцарској приступало се доста обазриво и полако. Када су се стекли сви услови, Црквена општина у Берну је 2006. године потписала предуговор о куповини земљишта за изградњу цркве у Белпу поред Берна. Након подношења дозволе за изградњу храма, било је, сходно вредностима демократског швајцарског друштва, уложено пар приговора, али је упркос томе, општина Белп одобрила наш захтев за изградњу. Приликом добијања дозволе за изградњу цркве у српско-византијском стилу, 2007. године, купљена је и освећена земља за изградњу богомоље. Сви услови су били испуњени и 01. маја 2008. године освећени су темељи цркве у Белпу. Храм је био оспособљен за богослужбену употребу 31. маја 2009. године. Његово високопреосвештенство блаженопочивши митрополит Амфилохије, уз присуство надлежног тадашњег епископа Константина, извршио је обред малог освећења храма. Осликавање храма је завршено у августу 2013. године. Његова светост блаженопочивши патријарх српски господин Иринеј, уз присуство надлежног епископа господина Андреја, као и епископа из других помесних цркава, извршио је обред великог освећења храма 02. септембра 2018. године.

 Велики труд је уложен у сам процес подизања овакве светиње у туђини. Да ли сте наилазили на препреке у читавом том процесу, од административних, преко текућих које се тичу градње, па све до финансијских?

Било је доста тешкоћа у вези са добијањем грађевинске дозволе за изградњу, али је општина Белп одбила све приговоре који су били уложени и издала дозволу за изградњу нашег храма. Жеља наших верника за изградњом храма била је јака, тако да је велики број донатора и верника помагао изградњу како финансијски, тако и добровољним радом. Такође, Црквена општина је била принуђена да користи и средства хипотекарног кредита. И поред свих тешкоћа током изградње, слободан сам рећи да је то један од јако лепих делова мога живота, јер се градио свети храм, који ће остати вековима као успомена на нашу генерацију и доказ нашег српског јединства и слоге.

 У склопу цркве налазе се и додатне просторије у којима могу да се организују разни догађаји. Тада велико учешће узимају чланице Кола српских сестара. Такође, црква велику пажњу посвећује омладини, али и старијим парохијанима због којих је 2007. године основана социјална служба у оквиру цркве. Можете ли нам нешто више рећи о томе?

У животу и раду наше Црквене општине у Берну важну улогу имају и чланице Кола српских сестара. Коло српских сестара основано је 2005. године. Вредне чланице су увек спремне да помогну сваку црквену и народну акцију за напредак и очување верског живота старих и младих поколења. Што се тиче старијих, као што сте рекли, 2007. године, при Црквеној општини у Берну основана је социјална служба. Наша служба ради заједно са представницима швајцарских организација у граду Берну, где нашу социјалну службу представља протиница др теологије Ађена Марковић. Црквена општина у сарадњи са чланицама Кола српских сестара и омладином Светог владике Николаја учествује у социјалним и хуманитарним активностима. У више наврата прослеђивано је у отаџбину, болницама, манастирима и другим удружењима, неколико великих пошиљки медицинске робе и друге материјалне помоћи.

 Како је конципиран рад веронауке у Швајцарској? Да ли је организован само у оквиру Допунске школе на српском језику под покровитељством Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије или постоји и самостални програм?

Веронаука се у Швајцарској предаје при храмовима црквених општина, као и у Српским допунским школама. У Допунским школама на српском језику се у оквиру наставе одржавају и часови веронауке, а вероучитељи су ангажовани од стране црквених општина, које преузимају све трошкове, сходно швајцарском закону о радном односу.

 Какав је однос Српске православне цркве са осталим црквама и верским заједницама које делују у Швајцарској? Овде нарочито мислимо на цркве попут католичке и протестантске.

Наша црква у Швајцарској је од самог почетка била у добрим односима са швајцарским државним црквама: римокатоличком, реформаторском и старокатоличком. Велики број наших студената студирао је на Старокатоличком факултету у Берну, и они су касније постали професори Теолошког факултета и владике у нашој цркви. То су били већ поменути владика Николај Велимировић, др Јордан Илић, др Сава Вуковић и други. Тренутно је наша црква члан Заједнице хришћанских цркава на савезном, кантоналном, као и на локалном нивоу. Такође, поједине црквене општине користе храмове државних цркава за богослужбену употребу. То јасно показује да су наши односи са државним црквама на високом нивоу.

 Пандемија је умногоме утицала на све делатности, које подразумевају присуство великог броја људи. На који начин је Црквена општина у Берну успела да превазиђе тај период?

Надамо се и молимо Свевишњем Господу да ова тешка ситуација и искушења што пре прођу. У периоду пандемије Ковид-19, Црквена општина Берн је увек поштовала све мере савезних и кантоналних институција. Покушавали смо да изађемо у сусрет нашим верницима, како би и њихове духовне потребе биле задовољене, иако је неретко број верника на светим богослужењима био ограничен. Организовали смо више богослужења у једном дану, док је храм био чешће отворен, тако да су верници могли стално да долазе и да се моле Господу.

 Недавно је обележена храмовна слава, Свети Ћирило и Методије, под мерама које су важиле до 31. маја 2021. године. Сада, са промењеним мерама, да ли се планирају неке друге активности у цркви, попут оних на које смо навикли пре пандемије?

Као што вам је познато, број присутних у јавним затвореним просторијама је од 31. маја повећан на сто особа. С обзиром на новонасталу ситуацију, социјална служба планира предавање за одрасле на тему здравља, наравно уз поштовање свих прописаних мера. Такође, предвиђен је у јуну скуп и дружење омладине у природи, са циљем да се изађе у сусрет духовним питањима и потребама наших младих. За децу школског узраста предвиђен је програм поводом празника Видовдана. На јесен су планиране и друге активности, али поводом тога морамо да сачекамо да ли ће тренутна ситуација са пандемијом омогућити реализовање наших планова.