Новоизабрани посланик Срба у парламенту Румуније

Парламентарни избори, одржани 6. децембра, били су несвакидашњи због ситуације са пандемијом. Поред тога, по чему ћете их још памтити?

Несвакидашњи услови под којима су се одвијали овогодишњи посланички избори били су за све, па и за нас, велико искушење и изазов, коме се требало прилагодити максимално у датим околностима мера безбедности, искористити расположива средства медијске онлајн кампање да што већи број наших суграђана изађе на изборе, али не по сваку цену имајући у виду да је наше бирачко тело, поготово у руралним срединама, старијег добa, те смо покушали да га максимално заштитимо и не излажемо непотребној опасности од заразе. Видели смо да је излазност на националном нивоу, а поготово на регионалном (у Банату), била веома мала, што је, донекле, утицало и на наше директне гласове у срединама са српским живљем, односно, на постигнуте резултате. Упркос подлој кампањи појединаца и покушаја да униште оно што смо годинама стварали, били смо довољно мудри да не прихватимо поделе и, по ко зна који пут, потврдимо саборност и јединство око наше кровне организације. Потврдили смо сви заједно да је наша снага у нашем јединству и саборности. По постигнутим резултатима у Банату били смо испред представника много већих и бројнијих мањинских заједница.

• Када Вам посланички мандат буде званично потврђен и приступите Дому посланика Румуни- је, које ћете приоритете поставити у Вашем деловању?

Место посланика не гледам као награду за оно што је неко од нас досад урадио, него пре свега, као обавезу и дужност да урадим више и боље за наш народ. Као посланик Савеза Срба у Румунском парламенту борићу се за јачање присуства Срба у централним институцијама, борићу се да сачувамо оно што имамо и да остваримо сва своја права и за наше школе, и за нашу Цркву, и за наш Савез.

За мене не постоје мали или велики Срби, мале или велике српске средине, мени је сваки наш човек и свака наша заједница подједнако важна, независно да ли је реч о Поморишју, Горњем Банату, Клисури, Пољадији или Ђердапској клисури. Уз дужно поштовање свега што нас као Србе краси, урадићу све што је у мојој моћи да будем уз своје сународнике и да им помогнем.
Бићу, као и до сада, присутан у свим нашим местима, у сталној вези са свим нашим председницима месних организација, како би ефикасно и у најкраћем року могао да решим било који проблем који може да се у Букурешту реши. Не сматрам да све знам и све могу, уједно очекујем конструктивну критику, сугестије и помоћ оних који желе добро српској мањини у Румунији.

• Сведоци смо феномена „однарођавања" Срба у Румунији. Губи се језик, нарочито код младих. Да ли је овај процес иреверзибилан или пак може да се начини некакав преокрет?

Језик јесте стуб и темељ националног идентитета, а народ без језика није народ, „однарођавање" и почиње губљењем језика. Поготово код младих. Један сам од оних који не верује да ћемо нестати са ових простора иако су статистика и попис неминовни, ако је веровати Црњанском, били смо остатак остатака и пре стотину година и упркос свим искушењима и дан-данас трајемо и постојимо и верујем да ће тако бити и у будућности. Верујем у потенцијал и снагу наших младих да се издигну из пепела и прекину процес „однарођавања" пре свега уз подр шку и подстицај својих породица, а наравно да ћемо ми као институција пружити адекватне програме и пројекте да упознају и прихвате елементе српске културе и традиције, подржаћемо и сваку добронамерну српску иницијативу самих корисника - младих. Дубоко верујем да ћемо у томе успети, јер у том значајном српском послу нисмо сами. Уз нас су и наша Црква и остале меродавне српске институције.

• У време глобализације и дигиталних технологија, национални идентитети се, уопштено говорећи, фрагментирају и све слабије делују као идентификациони фактор код нових генерација. У којим пројектима видите решење за младе припаднике српске заједнице?

Традиција, вера, историја и култура јесу елементи који дефинишу национални идентитет. Сматрам да кроз пројекте, који садржајно промовишу праве српске вредности, прилагођене ниховим потребама, прихватљиве од стране младих припадника српске зајенице, можемо пробудити осећај припадности наших младих српској заједници и роду. Није то увек лако јер су и искушења у време глобализације огромна, стога треба искористити сва могућа средства, онлајн канале дигиталне технологије и пружити, као пандан глобализацијским вредностима, алтернативну варијанту националних вредности, традиције, културне баштине и богатог историјског наслеђа.

• Савез Срба и Ви као председник ове установе дајете значајну подршку образовању на српском језику. У питању је обезбеђивање превозa ђака, стипендија, награда, екскурзија, смештаја и ваншколских активности. Ипак, неки понекад тврде да једина Српска гимназија у Румунији „Доситеј Обрадовић" у Темишвару, зарад побољшања квалитета наставе, треба да се угледа на Српску гимназију „Никола Тесла" у Будимпешти. Како Ви доживљавате ове тврдње и да ли има места икаквом поређењу?

Ако је школа и здање и знање, онда нама тренутно помало недостаје и једно, и друго. Сматрам да је школа проблем свих нас, родитеља, наставног кадра, српских институција, организација и Цркве и да само заједничким напорима и деловањем можемо да очувамо и одржимо наставу на матерњем језику. Морамо да будемо, пре свега, довољно мудри у својим намерама и настојањима, да одређеним брзоплетим и непромишљеним поступцима не нанесемо више штете него користи нашој јединој просветној установи. Проблеми, који се годинама гомилају, не могу се решити преко ноћи. И није коректно да кривицу тражимо у појединцима јер смо сви помало допринели таквом стању. Помоћ коју Савез пружа јесте аргумент више за упис ђака у нашу школу, али очигледно је да није довољнa да испуни сва ишчекивања и допринесе повећању броја ђака у нашој Теоретској гимназији. Сматрам да не постоји јединствено примењив модел, општеважећи у свим срединама, стога ни модел Српске гимназије „Никола Тесла" није примењив модел за наше услове, пре свега питање је да ли би приливом ђака и наставника из матице побољшали квалитет наставе или би то, као што је случај у Мађарској, био знак да немамо довољан број аутохтоне деце, што још није случај код нас. Сматрам да треба да пронађемо сопствени модел и искористимо максимално све законске погодности и наклоност меродавних ресорних институција у решавању овог деликатног, и за нас Србе егзистенцијалног проблема. Искрено верујем да ће новоформирано радно тело успети да оствари обострано прихватљив модел очувања и побољшања наставе на матерњем језику.

• У Савезу Срба сте од самог оснивања, на његовом челу сте свеукупно деценију, а ове године се навршава 30 година постојања ове институције која представља кичму српске заједнице. Са којим се највећим изазовима суочавао Савез током свих ових година?

Понекад нас други подсећају какви смо то ми као организација и дају нас за пример свим Србима због нашег јединства и саборности, због нашег настојања и упорности да одбранимо и стекнемо нова права. Одговорно тврдим да је Савез кичма српске заједнице, и то потврђује свакодневно својим деловањем. Од нас самих зависи какво ће нам сутра бити и да ли ћемо и у будућности умети да се саборно окупимо око наше кровне организације, јер само тако можемо да опстанемо као народност на овим просторима. Када будемо схватили да смо сами себи највећи непријатељ, и када то превазиђемо, биће нам много лакше да остваримо сва наша права и градимо сигурну будућност.

• Како гледате на улогу Савеза Срба у будућности?

Савез је прерастао у једну угледну и цењену организацију, вредну пажње и примера, како у домицилној Румунији, тако и у матици и свим српским земљама у окружењу и расејању где Срби живе. Само злонамерни неће прихватити такво чињенично стање, а чињеница је да смо установа примерна по саборности и јединству, препознатљива по својим поступцима у процесу васпитања деце и младих у српском духу - духу светосавља и православља, у духу традиције.
Доказали смо да умемо сами да се изборимо за наша права и да иста одбранимо, да умемо да будемо одлучни и истрајни у том, не тако лаком, путу очувања националног идентитета, наше традиције, културе, вере, ћириличног писма и српског језика. Нашим деловањем и до сада постигнутим резултатима, показали смо да хоћемо, можемо и умемо да окупљамо, стварамо и градимо боље нам сутра. Од виталног је значаја да Савез, као кровна организација, опстане и у временима која надолазе - са све већим искушењима, увек на корист српској заједници. У будућности, Савез треба да чува и гради на солидним темељима богатог културног, историјског и духовног наслеђа нашег народа. Време ће показати да ли је пут којим идемо прави.

• На који начин матица помаже српској заједници у Румунији? Где видите простора да се та подршка и помоћ интензивирају?

Матица јесте битан елемент и подршка нашој заједници и нашим настојањима да опстанемо на овим просторима. Радује нас да смо успели да се институционо повежемо са надлежним иституцијама у Србији. То је, уједно, и доказ да матица у нама препознаје валидног партнера и цени и поштује све оно што радимо како би у најбољем светлу приказали све оно што нас као Србе краси на овим просторима. Иако смо доказали да умемо и можемо да остваримо своја права, помоћ матице је увек добродошла и потребна, то је за нас доказ да нисмо сами и потврда да смо део српског националног корпуса, а истовремено и лојални грађани државе Румуније.

• Сматрате ли да може доћи до промена у политици према националним мањинама у Румунији?

Примерена је политика Румуније према свим признатим националним мањинама па тако и према српској мањини. У свим сегментима, друштвеним и политичким, постоји законски оквир који омогућује мањинама да остваре своја права и потребе специфичне свакој мањини. Све оно што је до сада урађено у Румунији је пример добре праксе односа према потребама и захтевима сваког од нас, а тај процес и даље траје јер су пред нама нови изазови који захтевају адекватна решења. Има још доста тога потребног да се уради, стога не видим да ће на основу свега што је досад урађено бити радикалних промена у политици према националним мањинама. Очигледно је да без адекватне подршке државе, већина мањинских организација не би могла да опстане, а самим тим поставља се и питање опстанка саме мањине.