Пупин: Не одричем се својих српских назора

Пупин својоју аутобиографију пише у 67. години живота, где наводи и детаље о националном идентитету. Када су му у Делавер Ситију предложили да одбаци своје српске назоре и постане Американац, Пупин је одговорио:

„Моји српски назори су моја мајка, моје родно место, моја српска православна Црква и мој српски језик. Ко од мене очекује да се одрекнем својих српских назора, то је исто као да ми одузима живот". А о свом родном Идвору пише да „нико осим Срба није живео у Идвору".

Пупин би увек говорио: „Ми Срби који смо на страни успели да привучемо пажњу страног света на себе треба да говоримо о нашем народу кад год нам се за то укаже прилика".

Пупин је то и учинио у својој аутобиографији, „Од усељеника до проналазача", где у првој глави књиге пише о сеоби Срба из „Старе Србије", партријарху Чарнојевићу, Светом Сави, Стефану Немањи, Карађорђу, Његошу, Хајдук Вељку, Краљевићу Марку, Светозару Милетићу... Пупину је била најважнија национална традиција и духовност коју је Србија имала од средњег века до његовог времена.

Године 1892. Пупин је из Америке довео своју супругу Сару Катарину Џексон у Саборну цркву у Новом Саду, а посетили су и манастир Врдник - Раваницу (на Фрушкој гори), где је она видела како се слави православна манастирска слава, а у манастиру су се тада налазиле и мошти српског цара мученика Лазара.

Нажалост, у српскохрватском издању Пупинове аутобиографије „Од пашњака до научењака" из 1979. године био је изостављен значајан део текста о Светом Сави, као и име Стефана Немање.

То је један од разлога што ово илустровано издање носи наслов „Од усељеника до проналазача", који одговара Пупиновом оргиналном енглеском наслову „From Immigrant to Inventor".

Интегрални текст о Светом Сави, који је био склоњен скоро четрдесет година, гласи:

„Свети Сава био је најмлађи син српског великог жупана Немање. Рано још одрече се краљевских части и повуче се у један манастир у Светој Гори, где проведе много година у учењу и размишљању. Затим се врати у своју домовину у почетку тринаестог столећа, постаде првим српским архиепископом, и основа самоуправну српску Цркву. Он је основао и народне школе у држави свога оца. Ту су српски дечаци имали прилике да науче читати и писати Тако је он отворио очи српском народу, а народ, из захвалности и признања према према овим великим услугама, прозове га Светим Савом Просветитељем, славећи вечито његово име и успомену на њега. Од времена Светога Саве прошло је седам стотина година. Али ниједне године није било а да се, у сваком месту и у сваком дому, где Срби живе, не би одржавале светковине којима се слави име његово".

Пупин је својим личним примером изузетно помогао не само подизању, већ и одржавању манастирског храма Светог Саве у Либертивилу, јер је зањега најлепши чин био када су Срби из Америке и Канаде добили свог првог епископа, а данас светог Мардарија Либертивилског, 27. маја 1927. године, у Либертивилу, одржан је народни црквени сабор за Америку и Канаду. Михајло Пупин је тада рекао да „без православног духа нема ни српске народности".

Њему као човеку који је спојио науку и религију била је јасна историја Српске православне цркве, од њеног оснивања до његовог времена, јер се види да је то била и Пупинова борба за очување не само српског православља, већ и националног идентитета.