Свет има право на музику

Пре неколико недеља на циришком Универзитету уметности посетили смо признатог младог пијанисту Ивана Башића. Он нас је тада упознао са својом колегиницом, челисткињом Соњом Марјановић која је тек годину дана у Цириху. Одушевљени што има толико наших младих уметника пристиглих из отаџбине, пожелели смо да чујемо и њену причу, па смо се поново упутили у Тони Ареал зону.

Због пандемије, овог пута смо срели мање студената на универзитету. Са маском на лицу, кретали смо се само дозвољеним путањама и како нам Соња рече, права је срећа да могу још увек да вежбају, јер, у неким кантонима, универзитети нису отворени за посете.

 Поносна на колеге 

Соња Марјановић долази из Београда. У Цириху је тек годину дана, али кроз разговор са њом стекли смо утисак да је много дуже у овој земљи. Добро се сналази са немачким језиком, уклопила се у друштво и каже да не осећа никакву разлику међу колегама, а да се и они односе према њој заиста дивно. Цирих јој се одмах допао, живост града је подсећа на Београд који јој у ово доба короне, јако недостаје. Открила нам је да има много колега из Србије на факултету на које је изузетно поносна.

"Када сам дошла овде, неке сам људе већ знала, није требало дуго да упознам и остале колеге из наше земље. Јако сам поносна на њих, јер имају знање, таленат, позитиван дух...Рекли су ми да ће ми наше „ић" можда бити камен спотицања на овим просторима, али нисам стекла такав утисак, бар до сада. Нисам још увек упознала српску заједницу, удружења, али свакодневно упознајем појединце и велика је радост када чујем матерњи језик у свету", каже Соња.

 Зашто баш музика као животни позив?

"Ја сам као дете била веома свестрана. Све ме је занимало. Иначе, потичем из породице која уопште није повезана са музиком, ако изузмемо клавир, који је, ето, стајао у кући. Тај клавир је био мој први додир са музиком и од тада је музика мој живот. Са девет година, када сам уписала основну музичку школу, било је апсолутно јасно да ће, без обзира на све, музика бити мој животни позив.

Волим музику, и све што је везано за музику, а чело је била љубав на први поглед. Зашто, не знам, али чело је заиста моја највећа љубав. Никада ми није досадно да се бавим музиком, то је мом срцу некако нешто најдраже. Сви знамо да деца која се определе за било који инструмент, имају две паралелне школе, тешко је то све али кад нешто толико волите црпите енергију за све. То је, ја мислим, и предуслов за неку будућу успешну каријеру. Та моја амбиција није баш свима око мене била јасна, али сам имала велику подршку породице.

Тата је радио од јутра до мрака, мама је радила само пола дана и она је била та која ме је водила на пробе, пратила сваки мој корак, успех, испит... Она је заиста одиграла велику улогу, то ми сада недостаје, поготову када су нам остали само разговори преко жице", каже Соња.

У животу сваког од нас велике заслуге припадају и професорима који нам својим умећем, пут у живот учине лакшим. Тако је било и са Соњом у музичкој школи Мокрањац, најстаријој музичкој школи у Србији.

"Имала сам велику срећу да је мој први професор био Ђорђе Милошевић. Љубав према виолончелу пренео је на мене, а умео је ђацима да да ветар у леђа. Његове јасне смернице пуно су ми значиле, он је пробудио амбицију у мени која се није угасила до данас. Од њега сам много научила, па зато нису изостали наступи, а стигле су и награде.

У класи професорке Сандре Берић сам студирала 4 године на Факултету уметности. Пуно сам научила од ње. У том периоду, од 18. до 22. године сазревате као личност, а знање које ми је пренела дало ми је добру основу и подстакло амбицију да одем у Швајцарску на даље школовање.

Велика срећа и привилегија је такође бити у класи професорке Мартине Шукан. Она је Швајцаркиња, али смо се нас две од самог почетка, када смо се среле у Београду, разумеле. Нисам тада ни слутила да ће ствари овако брзо ићи и да ћу након нашег разговора паковати виолончело за Цирих. Питала ме је какви су ми планови, мени је у том моменту Швајцарска била јако далека и недостижна, мислила сам да то све много кошта, јер као што знам ова земља се убраја у најскупље земље света. Рекла сам јој да желим да учим и да се усавршавам. Коцкице су се поклопиле и ето, ту сам, сада. Схватила сам да се овде другачије односе према студентима уметности него у било којој другој земљи, тај луксуз који овде имам не може се поредити ни са чим. Вежбати цели дан у просторијама кад год пожелимо, то су привилегије које нисам имала у Боеграду", каже Соња.

 Где себе види у будућности?

"Још увек немам јасну представу. Све је испред мене, а све што је везано са музиком волим, па где ме музика одведе", искрена је Соња.

Соња воли бину, воли сцену као и припреме за комаде...каже да су то праве психолошке припреме, та креативна страна је најважнија.

"Врло радо бих се посветила и професури, педагогија је нешто што ме јако занима. Што се тиче награда, овде, у Швајцарској је свака награда праћена и новчаним делом, што је велика подршка младом студенту. Ваш минули рад је крунисан подршком. Ја сам наступала по Србији и региону тако да су и награде стизале.

Овде сам, нажалост, дошла у најгорем периоду, стварно не знамо када ће бити крај пандемији и много ми недостају живи наступи и публика. Ето, ми сада вежбамо да будемо спремни за концерт, али та неизвеснот убија, јер све може бити отказано у последњем моменту. Али, без обзира на све, ми вежбамо, а постоји могућност да се концерти сниме. За професионалне уметнике постоје новчане одштете, никада то није довољно, али има и земаља где уметници не добију ништа...Свакако треба истаћи да уметнике морамо подржати, некако ми се чини да су уметници најлакше „отписани" када је ова пошаст почела. Уметност је лек, уметност је нешто што нам припада и не смемо се односити према њој као према луксузу, већ као људском праву. А без музике би овај свет био једно тужно место...", истиче млада уметница.