Српски штим под Алпима

Концертна активност га је у претходним годинама водила кроз земље Европе (Швајцарску, Италију, Немачку, Португал, Грчку), Африке (Египат) и Азије (Јапан), док је у Србији наступао на готово свим значајним подијумима. Био је учесник БЕМУС-а, Сомуса, Нимуса, БУН фестивала, фестивала Тисин цвет, Међународне трибине композитора, Фестивала КоМА и других. Као солиста наступао је у концертним сезонама Симфонијског оркестра РТС и Нишке филхармоније и са камерним оркестром Аморосо.

Као студент генерације, основне студије у Београду је завршио са 19 година, а тренутно се у Швајцарској, на Циришком универзитету уметности усавршава код светски познатог пијанисте Константина Шарбакова. За само три године проведене у Швајцарској Иван је постао добитник престижних награда ове земље, а у фебруару 2020. Фондација „Kiefer Hablitzel" из Берна наградила га је признањем „изузетни млади музичар Швајцарске", које се годишње додељује победницима такмичења за најбоље младе музичаре Швајцарске.

Ивана су репортери посетили у комплексу Тони Ареал, бившем индустријском објекту, у којем су данас бројне културне институције, али и Циришки универзитет уметности. Пре разговора са њим су обишли комплетну установу. На самом врху и тераси универзитета Иван је почео причу о својој музичкој каријери. Рођен је у Београду 1996. године и клавир је почео да свира са седам година у МШ „Коњовић" код професорке Љубинке Кујунџић.

 Награде отварају врата

"Долазим из породице у којој родитељи нису музичари: отац је био инжењер, а мама правница. Међутим веома су волели музику и они су ми усадили љубав према музици. Избор инструмента је дошао тек касније у музичкој школи. На почетку ми се свидела виолина, па хармоника, али у школи су рекли родитељима да је најбоље да се крене од клавира, они су то прихватили, а мени се допало, и ето - клавир...", каже млади уметник.

Иван је проглашен за младог музичара 2013. године у избору часописа „Музика класика". За време студија у Београду додељена су му признања фондова „Олга Михаиловић" и „Емил Хајек" за најистакнутијег студента клавирског одсека Факултета музичке уметности. Први је добитник награде „Невена Поповић" за уметничку делатност (2017), а фебруара 2020. стигла је награда Фондације "Kiefer Hablitzel". Питали смо Ивана како су реаговали на његово порекло, како се односе колеге према њему и колико уметнику значе овакве награде.

"Све је то резултат континуираног рада. Када човек уложи рад и труд онда некако и признање дође само по себи. Налазимо се у земљи која управо те особине форсира и цени, зато сам можда имао добар старт и нисам осетио неку разлику од осталих колега, мада је награда фондације припала једном српском студенту, а то одавно није био случај. Заиста имам диван старт и само позитивне ствари, од почетка студија сам имао добра искуства. Ако радиш посвећено и постижеш резултате у одређеном року онда се то цени. Нико ми није поставио питање ни ко сам ни шта сам. Награде свакако значе, поготово оваквог карактера, засигурно отварају врата свуда у свету, дају дозу самопоуздања и валидацију да оно што радиш има смисла. Нису награде предуслов за успех и није све у њима, али помажу у сваком случају и око доласка до одређених контаката, али у једну руку су и оцена минулог рада."

 Свој међу својима

Прича Иван и како се снашао у страној земљи и колико му је ту помогла српска дијаспора у упознавању града.

"То што се ја већ полако у Цириху осећам као код куће је велика заслуга управо две породице које су ме прихватиле као свог најрођенијег. Увек су ме упућивале на права места када би нешто затребало. Ту је и бројна српска заједница којој можемо сви ми који дођемо овде да се обратимо. Имао сам сусрете са неким удружењима као што су Српско културно друштво, са нашом Црквеном општином у Цириху, чуо сам да постоје и удружења студената и академичара којима планирам да се јавим. Кад све то набројим онда је немогуће на дуже се осећати странцем, свој сам међу својима. Треба рећи да сам неке људе упознао управо преко музике, много наших талентованих младих музичара се тренутно налази на овом универзитету. Имао сам заиста среће", рекао је Иван и додао:

"У ствари, када боље размислим, имао сам среће што сам пре доласка овамо сарађивао са великим именима, учествовао сам на курсевима Жака Рувијеа, Бориса Петрушанског, Стивена Бишопа Ковачевића и Игора Лазка да бих после основних студија у Београду дошао овде. Радити у Цириху са Константином Шарбаковим су велика привилегија и част. Са њим сам радио мастер и наставио специјализацију. Мислим да ће ми рад и музичко искуство са Шарбаковим обележити цео живот."

За крај Иван је имао поруку за уметнике млађе од себе, да поред талента на свом путу морају имати и три чаробне речи, а то су рад, труд и ред.