Мемоари проте Славка Вујасиновића

Мемоари проте Славка Вујасиновића, настали у периоду Другог светског рата, делом у тадашњој Босанској Дубици, данас Козарској Дубици, а делом за његовог избеглиштва у Београду, вредан су допринос изучавању прошлости не само подкозарских Срба са подручја овог градића на Реци Уни, већ и Србије и Београда из тог ратног времена.

Ових дана је јавности, по први пут широкој читалачкој публици, предочена књига „Мемоари" аутора проте Славка Вујасиновића, у издању „Гласа Српске" из Бањалуке, изванредно сведочанство о животу и страдању српског народа у Босанској Дубици, данас Козарској Дубици, и њеној околини, у време Другог светског рата.

Дубички прота Славко Вујасиновић, рођен 1880. године, један од најписменијих Срба у Подкозарју тог времена, није био само неми посматрач и хроничар трагичних збивања у Подкозарју и Београду, односно у Србији, у то турбулентно ратно време, у периоду 1941-45. год., већ је био и активни учесник свих тадашњих дешавања.

Можда је протино дело најбоље описао сам академик Матија Бећковић у свом уводнику рекавши да су ови мемоари „и родослов и крштеница и читуља и молитвеник дубичког краја, и најбогатија библиотека и најсачуванији архив и најисцрпнији инвентар и најверодостојнији записник човека који је "знао о свакој српској кући (овог Подкозарског краја, оп. М.К.) рећи покоју реч'".

Наглашавајући колико су мемоари проте Славка значајни, Бећковић их чак пореди са мемоарима чувеног проте Матије Ненадовића, наводећи при том да су „мемоари проту Матију прославили, а ови проту Славка већ прослављају, а тек ће га прославити".

Посебно је занимљиво да је прота Славко, избегавши под страховитим усташким терором, из тзв. Независне Државе Хрватске, у Београд, описивао и тежак живот у тадашњој Србији, тако да Бећковић у уводу истиче да „ни у једној другој од безброј књига о Другом светском рату нисмо нашли како се живело у окупираној Србији, а таквим подацима је накрцано сведочанство овог изузетног службеника божје цркве".

Само из „Мемоара" проте Славка можемо сазнати да у време окупације у Србији на пример није било хлеба у продаји, да је кријумичарено брашно коштало 50 динара за три килограма, и низ других вредних чињеница којих нигде друго нећемо наћи записане.

Дакле, „Мемоари", на неких нешто више од 250 страна, и обогаћени на крају са вредним старим фотографијама, доносе не само лично страдање проте Славка и његове породице већ је то уједно и хроника читавог тог краја, пре свега поткозарских Срба и њиховог страдања, али и других народа овог краја.

Такође један од уводничара, бањалучки епископ Јефрем, оцењује да се аутор „Мемоара" веома добро упушта и у анализе тадашњег живота народа тог краја, бави се аграрним питањем, односом сељака према шуми, дужничко поверенички однос сељака и трговаца и много тога.

Аутор открива и мане и врлине народне у том крају, његову високу моралност, оданост и преданост хришћанским нормама живљења, указује владика Јефрем и истиче у књизи веома добре описе домаћинског односа становништва према земљи, њихову радиност и штедљивост.

Треба напоменути да су, под утицајем комунистичких власти, у тзв. Титовој Југославији, због извесних „незгодних делова" у књизи, који су „подривали" тадашње братство и јединство, „Мемоари" били у потпуности склоњени и није их било могуће предочити суду јавности. На срећу, сачувао их је од пропадања и потпуног нестанка унук проте Славка Миодраг Вујасиновић.

Истини за вољу, не рачунајући фототипско издање мемоара које се појавило 1995. године, педесет година након смрти аутора, али у једном веома ограниченом тиражу, и за прилично уски круг читалаца, ово је први пут да је дело, са адекватним предговором већ поменутих владике Јефрема и академика Бећковића, преточено у књигу доступну широкој читалачкој публици.

Прота Славко Вујасиновић је умро у Београду, 16. јануара 1945. г, где је и сахрањен на Новом гробљу, само неколико месеци након што је написао последње странице „Мемоара".

Као рођени Дубичанац, где се још његов деда Теодор, такође свештеник, доселио средином 19. века, прота Славко се након избеглиштва више никада није имао прилике вратити у родни крај, Козарску Дубицу и Подкозарје, за које је био толико везан и које је толико желео поново да види.