Како су се Чеси и Срби волели и помагали

Филм говори о страдању око 90.000 српских заробљеника током Првог светског рата у аустроугарским логорима на подручју данашње Чешке, од којих се 7.000 њих никада није вратило својим кућама.

"Чешка данас има две спомен-костурнице Срба. Прва је у месту Јиндриховице, недалеко од Карлових Вари, на самој чешко-немачкој граници. Подигао је краљ Александар Карађорђевић (1931.) и у њој почивају кости 7.100 Срба који су страдали у логорима за време Првог светског рата", говори нам Јелена Ћирић, која глуми лик Кларе Линхарт, Чехиње, која је радила као куварица у логору.

Друга спомен-костурница је у месту Оломоуцу на истоку Чешке. Посвећена је палим жртвама Другог светског рата. Један број страдалих Срба у Првом светском рату сахрањен је на гробљу Олсанима у Прагу, поред цркве Успења Пресвете Богородице. Војно гробље Броумов-Мартинковице, (Храдецкраловска област) има гробове српских војника који су страдали током Првог светског рата, а и крст са текстом на српском језику.

Слично српско гробље има и место Опова, у Моравскошлеској области. Терезин, (Устецка област) има музејски комплекс у коме се налази затворска ћелија у којој је тамновао Гаврило Принцип.

„Сви ми који смо добили улоге у том филму, укључујући и мене, заправо смо желели да помогнемо редитељу, с обзиром на врло скромна средства у том тренутку, и истовремено дамо допринос тако великој ствари за један народ, као што је сећање на жртве ранијих времена, уграђене у темеље наше слободе. Филм је снимљен у продукцији друштва чешко-српског пријатељства Родољуб из Прага. Копродуценти тј. организатори продукције су редитељ Сањин Мирић, историчар Петар Бергман и ја, као потпуни натуршчик у том послу. Да ми је неко рекао, на почетку, да ћу радити продуцентски посао, мислила бих да је то апсолутно нереално. Правник по струци и песник по вокацији вуку на неке друге стране и у друге воде. А онда се још једном потврдило да, када срцем уђете у нешто, врло брзо научите шта треба да радите ", рекла нам је Јелена Ћирић, којој је ово прва филмска улога у којој се јако добро снашла.

Рођена је у Смедереву 1973. године. Одрасла је у Пожаревцу, где је завршила основну школу и гимназију. Дипломирала је на Правном факултету у Београду. Јелена Ћирић је била стручни сарадник Окружног суда у Пожаревцу до 2002. када се преселила у Праг. 

Пише љубавно-еротску поезију и кратке приче. Аутор је књига поезије: "Жар" (2011), "Наискап" (2013) и "Мушке песме" (2016), коаутор књига поезије "Ја, Ти, Он и Она" и "Не знам шта би друго могло да нас веже" (2016) и једне коауторске књиге у електронској форми (2012).
Јелена Ћирић је добитник великог броја домаћих и међународних награда, (Златна значка Културно-просветне заједнице Србије за 2014.) и признања (Најуспешнија и најпопуларнија песникиња Србије и дијаспоре за 2015. као и Повеље "Растко Петровић" Матице исељеника Србије за 2017). Члан је Удружења књижевника Србије, Књижевног клуба "Милош Црњански" из Бијељине, Уметничке групе АРТЕ из Београда.

Члан је Удружења грађана "Ластавица" из Прага и као активиста учествује у књижевним програмима у Чешкој, дијаспори и Србији. У филму „Седам хиљада душа" игра Чехињу, храбру Клару Линхарт и тиме показује како Срби треба Чесима да показују своју захвалност за братску помоћ у невољи:

„Њена судбина је тесно била везана за Србе. Муж Кларе Линхарт је муж погинуо у Србији. Како би прехранила своје троје деце, почиње да ради као куварица у логору, у коме су - како то већ иронија живота удеси - највећим делом заробљеници из Србије. Не постоје сасвим чврсти докази, али неки трагови говоре о томе да су се, у свој тој трагици и суморности логорске свакодневице, између ње и једног Србина, Милије, родиле симпатије. Разлози за осмех и титрај душе, заправо су разлози за живот", изјавила је Јелена Ћирић, једна од најуспешнијих Српкиња у Чешкој.

У овој земљи има више од 5000 Срба, који живе у Прагу, Брну, Плзену и Карловим Варима. Чешки Срби од почетка 21. века имају статус националне мањине. Почетком 21. века власт је у Прагу даривала нашим људима Српску кућу, која је била својеврсни културни центар чешких Срба.

Многи наши људи данас су потомци Срба који су пристизали још у 12. веку, али и досељеници у XV и XVIII веку, који су се школовали у Златном граду, али и нови дошљаци, који су у Прагу, Брну и другим варошима правили уметничку и пословну каријеру. Чешку су као студенти и интелектуалци походили Михаило Пупин, Никола Тесла, Милан Коњовић, Јован Бијелић, Стојан Аралица, Оскар Данон, и чувени редитељи "чешке школе" Емир Кустурица, Горан Паскаљевић и други.

Чешка православна црква је била под јурисдикцијом Српске православне цркве до 1947. године. Тада су наши епископи били на челу Мукачевско-прешовске епархије, то је данашња граница између Словачке и Украјине. Једно време је тада у Прагу служио и нас свештеник Миливој Црвчанин. Као православци школовали су се овде владике Јован, Доситеј, Јустин Поповић и митрополит Јосиф.

Масовних сеоба Срба у Чешку било је током ратова на присилан начин. Током Првог светског рата на простору Чешке погинуло је на хиљаде српских војника, подофицира и официра. Између два светска рата Чешку су походили школарци, студенти, интернационални комунисти и борци за слободу. Међу њима су се истакли Петар Луке Црнковић радник из Славонског Брода, доктор Милован и радник Владимир Ћетковић из Подгорице, као и Славко Чолић, студент. Партијским радом као комунисти бавили су се Владимир Чопић, радник пореклом из Сења и Влајко Беговић, шпански борац из Факовића, касније јунак социјалистичког рада у СФРЈ. 

Два споменика посвећена су генију Николи Тесли у Прагу. И још два споменика посвећена су стјуардеси Весни Вуловић, која је 1972. преживела пад из ЈАТ-овог авиона, постављена су у Српској Каменици.

Последњи талас сеоба од краја осамдесетих прошлог века до данас довео је пословне људе, интелектуалце, уметнике и спортисте. Неки од њих су, попут Петра Марјановића, представника предузећа „Раде Кончар" остали у Чешкој и отворили сопствену фирму "Марекс Трејд". 

„Рака Здравковић је из Москве дошао у Праг због бизниса. У бизнису су афитмирани и Војислав Спаравало, Пеђа Ђаковић, сликар и власник ресторана "Житан", као и Мирослав Реновица. Мр Бранка Радојковић Кубеш је филолог, књижевни историчар, преводилац, публициста и новинар, је радила на Карловом универзитету и остала. Рајко Доличек је професор и српски лобиста", причао нам је Пера Марјановић, велики пријатељ Вацлава Клауса, бившег председника Чешке.

Глумац Пеђа Бјелац је овде дошао из Београда да прави филмску каријеру. Јелена Ћирић се удала за Србина и афирмисала као поета. Отац Драгиша и син Владан Бинић имали су завидну фудбалску каријеру у тиму чешке "Спарте" и репрезентацији.

Знаменити Срби су и др Карин Кубеш, некад представник српске мањине у чешком парламенту, чувар гробља Дејан Ранђеловић, свештеник Срђан Јаблановић, Никола Ђокић, чешки правак у свирању на фрули, Живојин Вукадиновић, члан одбора за медије Владе Чешке, српски активиста Бора Јаскшић, бизнисмени Зоран Мацура и Радослав Степановић, као и фудбалер Петар Алексић.

Срби у Чешкој се окупљају ради друштевних и културних активности у Удружењу Срба „Свети Сава", које води Бранка Кубеш, Чешко-српској културној алијанса, чији је оснивач био Петар Спаравала, Удружењу "Никола Тесла", чији је основач Бора Рудић, Српском друштву "Хуманитас", Удружења "Мостови", часописа "Српска реч", сви из Прага и у Српском удружење "Видовдан" у Карловим варима. Успешно сарађују са Чешким удружењем „Пријатељи Срба на Косову", који организују демонстрације против демонизације српског народа.