Прича једне старе фотографије из Америке

У времену скоро па опште изолације по становима и кућама, и српска дијаспора у Америци се преселила на друштвене мреже. Једна од њих је и фејсбук група Виртуал Забава на којој њени чланови постављају аудио и видео снимке старих српских песама и мелодија, као и фотографије направљене пре 30, 40 и више година. Тако је једна фотографија заслужила, чини ми се, почасно место.

Фотографију старе српске продавнице у граду Џолије (енг. Jolliet), око 50 километара југозападно од Чикага, поставила је Џенет Белфилд (Janet Belfield), унука Ђорђа Јовановића, познатог трговца из овог града. Прича почиње 1887. године када се у Пироту, као треће дете Анте и Кате Јовановић, родио Ђорђе, што је забележено у црквеним књигама тог времена, уз податак да је кум био Мијаил Пешич, пиротски трговац (изгледа да је то одредило будуће занимање јунака наше приче).

Са 23 године се одлучује да преко француске луке Авр, америчким бродом СС Чикаго, 10. јула 1910. стигне на докове Њујорка. Одмах продужава даље ка западу и зауставља се поред Чикага, где у Џолијету купује стамбену зграду са локалом у приземљу.

И тако 1912. године оснива Serbian Food Store, прву српску прехрамбену продавницу у Џолијету, месту на коме се радо окупљају наши земљаци тог времена. У то доба у граду још није била изграђена српска православна црква, тако да Ђорђе одлази у руску православну цркву светог Николе у којој упознаје и своју будућу супругу Мери (девојачко Педли, енг. Padley) Јовановић са којом се ту и венчава 3. јуна 1917. године (Мерини родитељи, Роман и Ана Педли, су били једни од оснивача ове руске цркве). Породица се шири и постаје богатија за Даниела (1918), Александра (1919), Даницу (1921), Ричарда (1924), Ђорђа Млађег (1929) и Радована (1935).

Српска заједница у Џолијету се убрзано шири тако да је Ђорђе Јовановић био један од оснивача српске цркве Светог Ђорђа 1928. године. Деда Ђорђе 1938. године добија америчко држављанство, а занимљив детаљ на сертификату који то и потврђује, јесте да је на њему постојала рубрика у којој се руком уписивао број година од стицања независности Сједињених Америчких Држава у тренутку када би неко добијао држављанство те државе. Озбиљне државе озбиљно мисле о својој прошлости, садашњости и будућности.

Непуних двадесет година касније, Ђорђе Јовановић Старији умире 1955. а његова супруга Мери држи продавницу до 1967. године. На месту некадашње продавнице у улици Ирвинг данас се налази стамбени објекат који често посећује трећа, четврта и пета генерација Јовановића у Америци.

Џенет Белфилд, унука Ђорђа и Мери Јовановић, сећа се веселе игре у продавници и ујака који су стајали иза пулта за сечење меса.

„Сећам се да је улаз у продавницу био са предње стране, а да су са бочне стране била два улаза - један је био улаз у бар а други је водио ка степеницама нашег стана на спрату. Веома сам поносна на своје српско порекло, иако никада нисам била у земљи својих предака. Деда Ђорђе је много волео српску музику, традицију и уопште све што је представљало српство, и то је пренео на нас млађе.

У Џолијету сам певала у црквеном хору „Мита Топаловић" а моја мајка Даница, коју су сви из љубави звали „Да", била је диригент тог хора. Ту традицију наше породице наставила је Александра (Јовановић) Старчевић која већ више од 30 година руководи хором.

Поменула бих и допринос моје ујне Дарлен (девојачко Вуичић) Јовановић, коју је Свети синод Српске православне цркве у Београду јануара 2015. године одликовао Орденом „Царице Милице" за све што је урадила на организацији црквеног и свих осталих окупљања српске заједнице у Џолијету", каже Џенет Белфилд.