Завладала је сабласна тишина

Још од првог дана оглашавања пандемије, када је деветог марта италијански премијер Ђузепе Конте прогласио ванредно стање у целој Италији због корона вируса, сликарка Ана Капор из Рима почела је да води свој лични дневник.

Деветог марта, првог дана узбуне записала је:

"Вечерас је, у специјалном издању дневника јавност је обавештена о усвајању одређених рестрикција, које ће од сада важити на територији читаве Италије. Напокон! Требало је ово одмах урадити. Уместо тога, многи су се, до пре неколико дана, смејали епидемиолозима који су од почетка инсистирали на оваквим мерама, да би се зауставило ширење вируса и спречио колапс санитарног система у земљи."

Ана Капор (Београд 1964) је ћерка Моме Капора и Ане Пјеротић. Одрасла је у атељеу свог оца и дипломирала сликарство на римској Академији лепих уметности. Сликама преовлађује магична лепота у идиличним пејзажима и како сам каже, празнина, простор без људи.

"Таква је данас, нажалост, читава Италија", поручила ми је Ана Капор и послала пар фотографија својих слика.

Излагала је са оцем и са његовим сликама у Европи и Србији. Излаже са супругом Валдимиром Пајевићом. Своје слике су ових дана послале једног галерији у Лондону. Са сестром Јеленом аутор је књиге „Породични албум" о једном од најмање познатих аспеката живота Моме Капора, његовој љубави према својој деци. Ана Капор живи у Риму 38 година. 

У свом дневнику пише, дванаести март:

Нисмо још успели ни да до краја разумемо прву туру мера које је Влада Италије донела, а већ је стигао пакет нових, строжијих правила која важе од данас. Оно што сам схватила из новог декрета јесте да нећемо умрети од глади. То је свакако један од највећих страхова ове нације, која негује култ хране. Самопослуге остају отворене и транспорт робе се нормално наставља. 

Четрнаести март:

Полако губимо осећај времена и више ни не бројимо колико дуго смо заточени по кућама. Рим је сабласно пуст. Италија се зауставила. Не раде школе, факултети, радње, барови, теретане, музеји, галерије, фризери, предузећа, многе фабрике, ресторани, тржни центри...Од јуче су у Риму затворени и сви велики паркови. Италијани се дисциплиновано придржавају прописаних мера сами људи схватили да је једини начин да из свега овога изађемо - изолација.

Италија је једна велика и озбиљна земља, без обзира на то шта неки, недобронамерни, о томе мислили. Она има један од најбољих санитарних система на свету и врхунске лекаре. Италија је, уместо да чува своју економију, одлучила да чува своје грађане. То је једини правилан начин размишљања.

Шеснаести март:

Умиру неки фини људи. Лекари, пензионери, медицинске сестре, волонтери, спортисти, занатлије...Неки су били стари, неки од раније болесни а неки су били у најбољим годинама. На телевизији смркнута лица новинара и уморна лица лекара. Економски стручњаци рачунају колико новца из буџета могу да издвоје за помоћ породицама. Пребројавају се респиратори. Ово су лоши дани за Италију, али биће све у реду. Ваљда хоће.

Осамнаести март:

Andrà tutto bene - биће све у реду. Ово је слоган који се проширио по Италији ових, несрећних, последњих недеља. Људи га исписују и лепе на прозоре, каче по оградама тераса својих кућа, стављају као профилну слику на друштвеним мрежама, фломастерима исцртавају по мајицама. Желе да им ова порука буде пред очима и охрабри их у тренуцима када вести које стижу са телевизије пробуде у њима сумње и када почну да се питају да ли ће свему овоме икада доћи крај. Тренутно је најгоре у Бергаму. Тамо је заражено преко 4000 људи.

Градоначелник је тражио помоћ јер је град пред колапсом. Болнице више не могу да приме све. Војска прави нове, као у ратним условима. Ово и јесте рат, само са неким новим правилима која још нисмо сасвим разумели. Сахране се смењују као на траци.

Двадесети март:

Дан једнаести. Италија је по броју мртвих премашила Кину. За осам дана италијанска полиција је написала преко 50 хиљада казни онима који су се налазили на улицама без правог разлога. Пре неки дан су два полицајца ушла у наше двориште да растерују децу, када већ њихови родитељи то нису урадили. Не знам да ли их је неко позвао или су сада почели самоиницијативно са едукацијом од врата до врата. Можда је то нека нова мера која ми је промакла.

Двадесет и осми март:

Када бих морала да једном речју опишем атмосферу у Риму ових дана, онда би та реч била - тишина. Мени иначе прија мир, али ова прислина тишина је сасвим нешто друго. Она лебди у ваздуху и непрекидно нас упозорава да нешто није у реду. Ово је нека сабласна тишина, која не слути на добро.

Рим је врло бучан град, а његови становници у многоме личе на нас Србе. Са нашег трга у стан пристижу најразличитији звуци јер често сликамо са отвореним прозором. Увек се неко свађа, неко звижди, чујемо жамор деце из парка или гласну музику из кола која се, на кратко, зауставе испод куће. Ових дана на тргу је мук. Италијани су потпуно занемели од од овог ужаса који им се дешава. Велики Енио Мориконе изјавио је да није пристојно певати са балкона у овом тренутку. Казао је да он чак ни не покушава да компонује и да ће за то бити времена када све ово прође.

Двадесет и девети март:

Данас сам бацила поглед на календар у кухињи и видела да сам сама себи прошлог месеца забележила, да случајно не заборавим, да је 29. марта забрањено коришћење аутомобила у Риму, јер је еколошка недеља.

Дан двадесет први од увођења општих мера против корона вируса у Италији:

У претходна 24 часа регистровано је 4.050 новооболелих, чиме је укупан број заражених у тој земљи достигао 101.739 људи. Број умрлих од корона вируса у Италији повећан је на 11.591 особу, што је и даље највећи број страдалих у једној земљи.