Завршен седми Фестивал српског филма у Чикагу

Награде су ове године додељене први пут, а жири у саставу Jesse Charbonier, оснивач Првог фестивала интернационалног филма на Флориди, Joshua Chicoine, оснивач и директор Чикашког међународног фестивала музике и филма, Стефанија Ђокић, политиколог и Мила Филиповић, новинар, за најбољи филм прогласили су играни филм "Краљ Петар I", за који  је награду добио и редитељ Петар Ристовски; за најбољу мушку улогу награду је добио Тихомир Станић за улогу у "Delirium Tremens", награду за најбољу женску улогу Наташа Нинковић за улогу у филму "Ајвар", награда за споредну мушку улогу припала је Милошу Биковићу за улогу у филму "Балканска међа", који је, заједно са колегом глумцем и продуцентом Миодрагом Радоњићем, из Чикага однео и награду за најбољи ансамбл, а специјална награда жирија фестивала припала је и дечаку Ивану Вујићу, за изузетно одиграну улогу најмлађег каплара, Момчила Гаврића у филму "Краљ Петар I".

Фестивал је незванично отворен на Red Carpet Gala прошлог четвртка, у француском ресторану "Marchesa", где су присутне поздравили гости из Београда - глумац, Милош Биковић, глумац и продуцент Миодраг Радоњић, глумица Даница Ристовски, глумица Теодора Ристовски и редитељ Петар Ристовски, а тродневно дружење са публиком наставило се у салама биоскопа AMC у Росемонту.

Публика је видела кратки документарни филм "Ка светлости" и дугометражни документарни филм "Теслин народ", и игране филмове "Балканска међа", "Краљ Петар I", "Delirium Tremens", "Ајвар" и "Taxi Blues". У Генералном конзулату Србије приређена је и конференција за штампу за овдашње медије на српском језику, а Фестивал је ове године био посвећен 20. годишњици НАТО бомбардовања Србије.

"Највећи изазов и јесте било организовати фестивал у знак сећања на бомбардовање Србије, и као својеврсно обележавање 20-годишњице тих неславних догађаја, па смо и селекцијом филмова изразили поштовање према жртвама и патњама нашег народа. Највећа радост и задовољство било је радити са овим дивним људима који су били гости фестивала, и који су на најбољи начин потврдили своју професионалност, али и изузетну енергију и једноставност којом зраче и за коју сам им бескрајно захвална. Својим присуством су дали тежину и важност овом догађају, па ћемо настојати да фестивал сваке наредне године буде још бољи, са квалитетним филмовима и репрезентативан, јер од ове године најбољи филм са нашег фестивала биће приказан на First Coast International Film Festivalна Флориди", каже Славица Петровић, директор и оснивач Фестивала.

Милош Биковић, глумац и продуцент филма "Балканска међа" у Чикагу је боравио први пут, уз велику радост због сусрета са овдашњом публиком и учешћа на фестивалу.

"Ја најпре морам да изазим изузетно задовољство што сте ме на Фестивал позвали, јер то сматрам посебном чашћу, али и својом обавезом, нарочито због тога што је ове године фестивал био у знаку обележавања годишњице НАТО бомбардовања. Чињеница да је у свету расејано много наших људи јесте болан проблем наше нације, али са друге стране, ти наши људи у свету су наша огромна снага, енергија, посебно у настојању да не изгубе идентитет. Овај фестивал је једна од брана да се сачува наш идентитет, наш језик и култура, и посебно веза са матицом. То што ви радите је прави подвиг, зато је за мене важно што сам овде. Нисам се двоумио ни једног тренутка да дођем у Чикаго, јер кулутра има задатак, мисију и одговорност да наши историјски моменти не смеју да нестану, ни у Србији ни у расејању.

Филм "Балканска међа" је за мене такође део моје одговорности и моје мисије да о бомбардовању говоримо и у филму, јер да ја нисам прихватио понуду руске продукције да глумим у овом филму, 20-годишњица бомбардовања би прошла скоро неопажено. Прихватио сам улогу, али морам да будем искрен, када сам понуду прихватио било је то са моје стране донекле несмотрено, јер ја нисам знао какви су људи са којима ћу радити, из ког угла ће они приказати догђјаје и како ће осликати истину и коју истину. Могло се десити да направе и филм који би био увреда за тај историјски тренутак и наше жртве. Много сам непроспаваних ноћи провео, анализирајући сваку реченицу и реч, размишљао да ли је дословно преведено, како ће српска публика разумети, како ће разумети руска публика. Прошао сам кроз велики стрес, али мислим да је филм достојан једног таквог догађаја. Реакције публике су искрене, људи су и темом и филмом дирнути, и мислим да је филм испунио своју мисију.

Могло би се, наравно, радити и на овом континенту. Ја мислим да је лик Николе Тесле у нашем филму необрађен, ја већ годину дана радим на припремама за играни пројекат о Николи Тесли, који је дао неизмеран допринос светској бастини. Ми морамо наћи прави контекст и прави приступ његовом лику и делу, јер је он тако комплексна тема. Морамо наћи кључ којим ћемо тумачити Теслу. Нас занима како се Тесла, рецимо, заљубио, а тврдио је да односи са женама могу да му поремете однос са космосом. Можда да уђемо у драме из његовог личног живота, можда је то кључ, јер су слике из његове лабораторије већ виђене. Ми имамо богату културу и наслеђе, али нажалост немамо могућности да то изразимо кроз кинематографију. Зато мислим да би копродукције биле добро решење. Ми можемо да правимо и прелазак преко Албаније, и Косовски бој, и Заборављених 500 и многе друге. Тема има прегршт, важно је наћи доброг прартнера овде, а сигуран сам да би било могућности да се квалитетно и добро ради", рекао је Биковић.

Миодраг Радоњић, глумац и продуцент, такође је задовољан боравком на Фестивалу у Чикагу и сусретима са сународницима.

"Чудан је неки нови осећај који сам имао боравећи у Чикагу. Од првог момента сам осетио да има нешто слично са Београдом, тако да ме тај осећај не напушта. Нико, наравно, не остаје равнодушан пред Америком, која фасцинира својом величином, мада не верујем да би такав живот одговарао мом сензибилитету. Овде је све као на некој траци, као што су аутомобили на ауто путевима, тако су им и животи на траци, увек се зна када ће неко стићи на ред за нешто. У сваком случају, радост је велика због доласка, нарочито на ову важну смотру филма. Истина је, у Србији се данас праве добри филмови, добре серије, продукција је много боља, ја се њоме бавим тек 3 године, али видим да за то има више могућности. Отварају се платформе које већ дуго постоје у свету, и то пружа могућност да публика види добре садржаје, за које жели да плати, јер жели да их гледа. Имамо филмове који су гледани, деси се добар филм који привуче публику у биоскопе, као што је био филм "Монтевидео", па онда "Јужни ветар", "Taxi Blues" и ево сада и "Балканска међа". Све су то филмови који су вратили публику у биоскопе. Један сегмент продукције јесте новац, али то је у исто време и организација читавог пројекта, од идеје, преко локација, до реализације пројекта. Чиме ћемо да се бавимо - то је питање којим почиње продукција филма, серије, представе.  Продукција почиње и пре посла, избором теме, ја уживам у томе да бирам локације за снимања, јер је то такође део мог креативног процеса.

Диван је био сусрет са чикашком публиком, јер знам да људи у расејању много емотивније доживљавају и филмове, и хумор са наших простора.  Било је много емоција после пројекције филма, без обзира на угао посматрања из кога наши људи у Америци виде и сећају се тих догађаја. Било је занимљиво питање младе девојке, која нема прилику да о овим догађајима нешто више сазна у школи, па је филм добра платформа и да се млађа публика упозна са догађајима из наше новије историје.

Ми смо управо завршили серију "Јужни ветар" за РТС, завршили смо и филм "Хотел Београд", који ће сигуран сам бити веома гледан. Одавде идемо у Истамбул, онда у Москву па поново у Београд, на снимање новог филма", рекао је Радоњић.

Петар Ристовски, редитељ, добио је награду за најбољу режију филма "Краљ Петар I", свој дебитантски играни филм.

"Изузетна ми је част што сте омогућили учешће нашег филма на Фестивалу и што сте угостили моју породицу, која је део филмске екипе. Изузетно нам је пријатно, тако смо срдачно дочекани, а осим тога у Чикагу је снимљено много великих и добрих филмова, па ми се чини као да сам већ био овде. Јер ја јесам растао уз домаћу кинематографију, али сам једним оком увек био и уз стари и нови Холивуд.

Не морам да објашњавам колика је важност овог Фестивала, и нарочито кроз филмове са оваквом родољубивом, патриотском тематиком, који наше сународнике могу учврстити у вези са матицом, јер сваком човеку је потребно да зна где припада. Овакви историјски филмови су практично вечни културолошки споменици, помажу нам да се присетимо ко су наши преци који су се борили за слободу. То сам ја имао на уму и током рада на овом филму, те приче о нашим прецима који су нам омогућили да се данас боримо на неким другим пољима.

Име Петар значи камен, стена, па то је нека суштина лика краља Петра, коју сам желео да прикажем. Рад са родитељима није био проблематичан, професионално смо разумели да не треба мешати породичне односе, иако је немогуће потпуно их елиминистати. Наравно, било је велико задовољство радити са родитељима, јер мало ко то искуство има, јер су и они мене напајали искуством. Ово је мој дебитантски филм, у њему обрађујемо тему о којој многи имају своју визију и своју верзију, а требало је направити добар филм са добрим драмским и емотивним набојем, а у исто време задовољити очекивања јавности и публике. Ово је био највећи филмски пројекат у Србији у последњих 10 година, и по комплексности и по продукцији, па сам се и ја стрмоглавио у то снимање. Филм је ваљало завршити 2018. године, на 100 годишњицу завршетка Првог светског рата, па смо га снимали уназад, с краја ка почетку.

Номинација за Оскара је такође важна, и за мене, и за продукцију, велика је част представљати Србију овим филмом у Америци, можда ће отворити и нека врата за нове пројекте.

Тренутно припремам филм који би требало да се ради на пролеће, ради се о индустријској револуцији у Лесковцу између два рата, биће то предузетничка мелодрама са елементима комедије, у коме објашњавамо како је тај град добио надимак "Српски Манчестер", уз много послератног оптимизма и по атмсофери сасвим другачији филм", рекао је Петар Ристовски.

Даница Ристовски, глумица која игра улогу Макрене, такође не може да потпуно елиминише улогу "породичне мануфактуре Ристовски" током рада на овом филму.

"Немогуће је то елиминисати, јер сам била сведок дугог и напорног рада од идеје до реализације, трајало је то више година и много тога узело од нас. Кроз цео процес смо прошли болно, али опет са великом радошћу што смо имали могућност да се бавимо оваквом узвишеном, античком темом, која је мало обрађивана у нашој кинематографији. Преплитали смо велику, искрену и аутентичну причу са фикцијом која је могла бити прибежиште, а захтевала је велику искреност.

Овај филм и редитељски и глумачки је морао да из свих нас извуче све најбоље и најискреније. Ја сам се тако озбиљно припремала за улогу Макрене, која је аутентична парадигма свих мајки које су у ратовима изгубиле своје најмилије. Шта је њој преостало, него да чека и да се нада, да плете чарапе са љубављу, чекајући свог сина. Кроз симболику и метафору вунене чарапе из романа "Чарапе краља Петра" Милована Витезовића, који је био примарна база за ову нашу причу, прерастају у љубав краља Петра за своју нацију, јер је он тражио да му се те чарапе обују на самрти. Филм је пробудио велику љубав према нашој нацији, пробудио је радозналост публике за историјске догађаје, о којима се не зна много, јер је ово филм о краљу Петру, слободоумној личности, владару којим се нисмо много бавили кроз историју. Покушали смо да га овим филмом осветлимо са свих страна, и као владара, војсковође, оца, филозофа, као човека који се предао својој нацији и свом народу.

Ја сам се у раду на овој улози потпуно препустила Петровом редитељском решењу, безрезервно сам му веровала, али сам се заиста темељно припремила за улогу. Ја сам рпвог дана снимања потпуно знала цео текст улоге. Остало је пуно материјала којом је Макрена на један комплекснији начин приказана у серији, па сам ја била на неки начин шокирана тиме шта све није ушло у филм. Али, за мене је такође највазније да филм буде добар. Поносна сам наравно што смо и Лазар и ја део уметничке биографије редитеља Петра Ристовског. Посебно сам задовољна због доласка у Чикаго и учешћа на овом фестивалу, а нарочито изузетним пријемом организатора и публике, осећам се као код своје куће. Приче које причамо имају у себи епску снагу којом чувамо идентитет и појединца и нације, зато и мислим да је овај филм у том смислу прави мисионарски филм", рекла је Даница Ристовски.  

О документарном филму "Теслин народ", који је такође кандидат за Оскара, говорио је један од сценариста, Милош Растовић из Српског националног савеза из Питсбурга.

"Сценарио филма се заснива на мом вишегодишњем истраживању о Србима у Америци, којим сам настојао да направим квалитетну селекцију значајних Срба досељеника у Америци, од првих досељеника до данашњих дана. Главна идеја водиља је да сви ми који овде живимо и радимо јесмо на Теслином путу и да док год смо на том путу неће бити проблема ни за нас ни за нашу нацију", истакао је Растовић.

Овогодишњи фестивал српског филма у Чикагу доказ је да квалитетан програм, учешће одабраних гостију, вредни волонтери, заинтересованост публике и подршка донатора јесу гаранција доброг фестивалског програма, који би могао бити још квалитетнији уз помоћ и подршку државе Србије.