Кусићко-златичка република

Лако је у демократији говорити о територијалној аутономији и тражити независност мањих или већих области. Некада је онај који би само изустио реч република, добијао, брале, ни мање ни више, него 25 по... туру. И то од српске војске усред Беле Цркве. И лако је данас осуђивати једно(г), славити друго(г), омаловажавати треће(г), паметовати, када је глава на раменима, а рамена заваљена у удобној фотељи. Друго је када се јуриша на бајонет, када меци звижде око главе, када се гине за слободу и вековни идеал. Или када ти се отац не врати из рова или заробљеништва.

Ово је прича о причи која казује како су Златичани и Кусићани остали упамћени у историји по оригиналној иницијативи и замисли. Ово је сведочење о томе како је основана Златичко-кусићка република, околностима у којима је настала и о њеном (не)признавању. Да се догађања око признавања (не)славне републике нису трагично завршила, не само по једног човека, прича би се могла уврстити у шаљиве. Овако...

О „боловима рађања" такозване „народне републике" и још којечему „разговарали" смо ових дана са Дејаном Адамом (1904 - 1980) из Златице, који је кроз све то прошао као четрнаестогодишњак.

 Војни бегунци

„Трећег септембра 1918. године, упишем се у други разред. Сада је у разреду било 58 ученика. Настава је у почетку, до 15. октобра 1918. године, текла редовно. Онда су због шпанског грипа, до 15. новембра, све школе биле затворене. Ја сам се опет вратио кравама" - овако Златичанин Дејан Адам започиње своју приповетку Све се мења крајем 1918. године штампану у зборнику књижевног кружока Жарко Деспотовић у Белобрешки Миља 1065, који се појавио у издању Савеза Срба у Румунији 2001. Школовао се у Белој Цркви, где је потом радио као професор историје. Филозофски факултет завршио је у Београду.

„Нарочито је било лепо и лако краве чувати по ливадама, где смо ми чобанчићи тада имали највише могућности за разне дечје игре. Крај ливада било је једно мало језеро и на њему напуштени чамац који смо ми кравари користили да по језеру пловимо."

Али није све било идилично како изгледа на први поглед: „Тог лета и те јесени, по пољу је било много војних бегунаца, наших Златичана, са којима смо делили наше ужине. Сад се већ нису крили од нас као раније, нити нам претили ако их одамо.

Тога лета жандари су убили једног бегунца, Златичанина Милорада Мартиновића, али то није заплашило остале, штавише, још су се намножили. А причало се по селу да је српска војска потукла аустроугарску и немачку војску, која се прва повлачила из Србије преко Дунава. Аустроугарска војска и држава распадале су се и све је више војника са оружјем долазило својим кућама. Некако, још августа те године, почели су пристизати и заробљеници из руског заробљеништва."

 Повратак заробљеника

Први су се враћали, пише Дејан Адам, они који су били заробљени у Украјини, а нешто касније и они из удаљенијих крајева Русије.

„Међу осталима, стигли су и мој ујак и један мој стриц. Обојица су, као и сви други, добили по месец дана одсуства, али по истеку тога, нису се враћали у свој бивши пук, него у зелени кадар. Како су почеле и крађе да се дешавају, а у нашој кући није било човека да нас чува од лопова, долазио је деда Гиле и до касно у ноћ остајао је код нас, а често је код нас и спавао. Из руског заробљеништва враћали су се најпре они који су били по Украјини, а њих је било највише, као и мој ујак Влада и стриц Спаса, који је, као бољшевик, учествовао у рату против украјинских националиста, петљураца, и који се у малој варошици Березовки, између Одесе и Николајева, и оженио.

Није мислио да се врати у Мађарску, али кад је аустромађарска војска ушла у Березовку, ухватила је чика Спасу и послала га у његов пук у Белу Цркву. Добио је месец дана одсуства и више се није враћао у пук. Потајно се дружио са неким Кусићанима и Златичанима. Нешто касније пристизали су и они заробљеници из удаљенијих области СССР - а. Тако је, почетком децембра, стигао и мој чика Прока из Самаре (данас Курбипев). На дан 9. новембра 1918. године, у Белу Цркву, гонећи разбијену аустроугарску војску, ушла је српска војска. Као и у сва околна села. А још пре тога »зеленокадровци« и бивши заробљеници растерали су мађарске службенике, разоружали жандаре и поставили своју власт. Кад је дошла војска, успоставила је своју власт."

Када се две власти сукобе, или паметнији (и у овом случају слабији) попушта, или севају варнице. Сила Бога не моли...

Делегати „Републике" код војног команданта

„Најјачи отпор новој власти дали су неки Кусићани и Златичани, који су основали своју »народну републику« и тражили од војног команданта Беле Цркве да он призна ту њихову републику. У ту сврху послали су и своју делегацију команданту", бележи у наставку Дејан Адам.

Командант мајор Додић покушао је најпре лепим да их наговори, уразуми, али када је видео докле је ствар догурала, урадио је оно што је морао. Издао је јасну наредбу. И ...

„Он их је лепо примио, рекавши да то није добро што они желе да остваре, али су »републиканци« остали упорни у својим захтевима. Онда је командант, мајор Додић, запретио казном са 25 батина по туру сваком оном који говори о републици. Делегати су из команде места изашли врло незадовољни и љути. Био сам код наших златичких кола кад су се вратили. С њима сам и дошао из Златице. То је било 15. новембра, када је после шпанског грипа гимназија требало да настави са радом.

Међутим, кад сам отишао тамо, врата гимназије била су затворена и на њима објава да се настава због окупације обуставља до даљег. Вратио сам се до чика Спасиних кола којима сам и дошао у Белу Цркву. Од Златичана ту су били: Ђока Шарунац, Станислав Мартиновић, Лојза Хавлик, чија су била друга кола из Златице, па Цветко Манџуљ, Веља Корња, Ђенралов и још неки којих се данас више не сећам. Из Кусића су била четвора кола."

25 по туру

Одушевљење које су делегати испољавали путујући колима за Белу Цркву, понети новим идејама, спласнуло је убрзо пред одлучном наредбом команданта. Иако су „републиканци" увидели да њихове намере неће уродити плодом, наставили су, и поред опасности којој су се излагали, да промовишу своју замисао. Не задуго.

„Чика Спаса ми је касније причао да су се они удружили са неким старим социјалдемократама из Кусића и Златице и намеравали да остваре власт народа као у Русији и зато су основали ту »Кусићко-златичку републику«. Кад су колима долазили у Белу Цркву, уз пут су певали песму:

»Ситна киша пала, Аустрија пропала!«, а неки су певали и руске револуционарне песме.

Командантова претња батинама остварила се и Станислав Мартиновић добио је свих 25. После тога, разболео се и вукао две - три године, и умро је. И поред те претње команданта, револуционари су ишли колима у околна села и агитовали за своју »републику«. Престали су тек јула 1919. године, кад је отворена граница на Нери између Кусића и Златице. Вративши се кући, продужио сам да чувам краве (...)" - записао је својевремено Дејан Адам.

И тако, с јесењим кишама пропала је не само Аустроугарска, већ у самом зачетку и Кусићко- златичка република. Штавише, линија којом су раздељене две државе прошла је, намерно или сасвим случајно, тешко да ћемо икад сазнати, средином „народне републике". Новом границом растављена је не само Златица од Кусића, него и село Кусић од истоименог манастира, који је припао Румунији.